Ко смо то ми?
Живјели су недалеко од мене, класика, на око успјешни и драги људима око себе. Нико није могао завирити иза осмјеха и држања за руке. Позориште у стварноме животу. Додуше представе бивају одређене дужином или бројем извођења, па се у животу може одиграти више улога. У животу само једна, у случају неуспјеха потпуни крах и промашен живот. Изостану звиждуци и смијех, пораз је свеједно болан и одвратан. Наступи тишина и тихи сажаљиви подсмјех. Престари да траже смисао и да објашњавају својој породици разлоге за раскид остали су заједно. Свако на својој страни кревета и у својој соби. Лишени стварне бриге као роботи изговарали су деценијама оно што се од њих очекивало да кажу. Ти драги људи су ту поред нас живјели по аутоматизму и навици. Боловали, ишли на посао и на љетовања. Подизали дјецу и старали као и ми остали. Нервирали се око поскупљења и гужви, у ствари претварали се да их то нервира баш као и нас остале. За невјешто око и њихово присуство на некоме тужном скупу било би дирљ...