Миладин Зечевић

Почећу једноставно Здраво! Није да вам имам нешто испричати а да већ то и сами не знате или наслућујете. Свеједно ме сврбе прсти а нешто тишти тамо изнад појаса. Губици су рекао би неко саставни дио живота, поготову ако су губици наши а не његови. И тако тај систем и функционише, оно туђе мање боли и краће траје, није фер и отмено само даје резултате. Нама којима је тај губитак превелики за прихватити напречац ни много уљуднији системи не дају резултате. Бол је стална и узнемирујућа, тјера на питања шта и како даље? А одговора нема, нема ни најава како би неке ствари сада ваљало посложити да имају смисла. Живот, брзина живљења боље рећи је већ неки други мод само се уздржите да и у таквоме моду потражите част или емпатију. Нијесу дио приче о губицима, али јесу саставни дио заборављања, његов главни састојак. Слиједи и подвлачење линија и резимеи, формални и неки други. Култура прављења изговора, подвлачење линија и заузимање става. У најмању руку бљутаво и нељудско, ...

          Тражим је данима, лутам и мислима и прашњавим ципелама. Лијево и горе, па доље у амбисима жеља и очекивања. Горе до и изнад облака, тамо гдје се снови мијешају и вртложе са сјенама прошлих и митолошким ликовима који јашу комете и лешкаре по облацима. Тражио јесам и на асвалту врелом од сунца, мокром од киша и прљавом од мојих корака. У погледима и звуковима, у мирисима и кроз уплакане очи. Џаба , нашао нијесам. Изгледа је за потраге такве врсте несташица велика. Можда нијесам тражио довољно срцем, можда само преплашен могућношћу да ћу наћи то што тражим. То би заиста било чудо и покора. Наћи и стати без моћи да се крене даље, једноставно искорачити из строја живих и оних који траже. Да ја овакав какав јесам пронађем оно што тражим? А то што тражим буде разочарано самном и посрамљено мојим друштвом, можда само идејом да сам се себи учинио ваљаним да имам потребу да буде ''моје'' или дио мојег космоса? Одбити ме грубо или презрети, осјећам дилему и к...

  Ево нас ту опет, набријани једни против других, милина чути и погледати. Нови вијек а правила стара вучја? Или псећа? За већину псећа, за оне који газе она друга. Шта да се ради иде како мора и како се може. Опет ћутати је најтеже бар нама навиклим да лајемо и завијамо. Нема од тога неке вајде и аира, а има нека опет чудна сласт у пркосу и супротстављању. Причао бих вам јутрос о једној појави. Оно може се то и другачије назвати и око наслова се ломим. Нека за сада буде појава илити нешто слично. Не знам јесам ли ја излудио па да се то мени привиђа или има још неки несрећник којему то смета, свеједно је. На крају крајева ко чита и за њега ово више није фикција већ дио стварности. Сличних ситуација има, изгледа нијесу мој изум. А и да јесу нијесам сигуран шта бих са тим изумом радио. Изгледа еонима да је та класа присутна и вјешта у руковању обманама. Измисли се рецимо неки повод, догађај неки. Негдје тамо или овамо, тај дио и није нарочито битан. Одреди се онако по потреби шта он ...

  Живјели су недалеко од мене, класика, на око успјешни и драги људима око себе. Нико није могао завирити иза осмјеха и држања за руке. Позориште у стварноме животу. Додуше представе бивају одређене дужином или бројем извођења, па се у животу може одиграти више улога. У животу само једна, у случају неуспјеха потпуни крах и промашен живот. Изостану звиждуци и смијех, пораз је свеједно болан и одвратан. Наступи тишина и тихи сажаљиви подсмјех. Престари да траже смисао и да објашњавају својој породици разлоге за раскид остали су заједно. Свако на својој страни кревета и у својој соби. Лишени стварне бриге као роботи изговарали су деценијама оно што се од њих очекивало да кажу. Ти драги људи су ту поред нас живјели по аутоматизму и навици. Боловали, ишли на посао и на љетовања. Подизали дјецу и старали као и ми остали. Нервирали се око поскупљења и гужви, у ствари претварали се да их то нервира баш као и нас остале. За невјешто око и њихово присуство на некоме тужном скупу било би дирљ...

                      Ах побуне, штрајкови и блокаде, младости моја добро се у дом вратила. Било је досадно без вас, полудјесмо од монотоније. Дуго се видим путовало и доста научило. Није без емоција и то се види, пршти од енергије и идеја. Ја ту енергију на моју жалост више не апсорбујем а идеје више гледам некако старачки и подозриво. Разлика прво у годинама па онда и још којешта. Како било да било добро ви сви скупа нама дошли. Учмало се некако и задријемало, само неке досадне старе приче и теме. Те о овоме те о ономе, све некако бајато и прашњаво. Баш на вријеме стигосте да то мало као сјеверац почистите и дате неку нову жестину. Свака вам част, честити представници тога новога буђења. Вала мало је и то, браво вам и хвала. Ето тако и никако другачије. Веле тамо неки како им се не свиђа и не уклапа у њихове процјене и оцјене. Ма брига вас, нијесу важни ни они ни њихове приче. Ви сте први и најпосебнији, макар данас и макар овдје....

      Скоро ће осамсто година или је већ унеколико и прошло од најважнијег догађаја у историји једног народа. Почетак приче се бар по ономе што сам ја упамтио везује за древни намастир Пантелејемон. Намастир, одомаћен назив за установу нама посебно као народу и појединцу важну. Назван Руским иако су ту у њему боравили Српски монаси стољеће и више, посебно дариван за свој рад од Српских владара, царева, деспота и људи духа и мудрости. Издвојен од неких других дисциплином и канонима тешким чак и за неуморне борце за нашу душу, наше свете монахе. Светионик Свесловенског православља, данас би казали први међу једнакима. Добио је тада, не зна се тачно доба дана или мјесеца, посебног ходочасника. Посебног и јединственог по свему, балканског принца и сина већ дуговјеке династије, оданога подједнако и Богу и народу којем крвљу припада. Онај чије се име увијек пише великим словом зна зашто баш тај манастир и зашто баш тај будући калуђер. Историја казује даље о преласку у ништа ма...