Миладин Зечевић

Побјећи из те своје „зоне удобности“, која успављује чула и дух, сматрао сам увијек својом обавезом. Лијеност којој се преда прво дух, а послије као домине падају све одбране и сви психолошки механизми. Осваја непримјетно, све је на додир и све је „remote control“. Оно што не примијетимо је лакоћа са којом одустанемо од борбе за став, или мишљење. Тврдоглаво, водим борбу због своје лијености, да јој не дам простора. Макар став који браним био и потпуно погрешан, јер у ствари не браним значење истога, већ право да га имам, да, право на став и мишљење. И охрабрим себе, и свој дух за борбу, и поразим своју лијеност. Изађи човјече из те „зоне комфора“, бори се за нешто, било шта. Убаци камен у ципелу и шепај, не вади га док не направи рану. Буди будан, наспаваћеш се лијени скоте. Угаси цигарету прстима, само изађи. Наљути се и опсуј, пошаљи некога или нешто у три пм. Само изађи и бори се имаш зашто!  Еуфорија са којом сам устао никако да се слегне. Разлога за њу не могу да се сјетим. Опет