Раб Божији Миладин

Побјећи из те своје „зоне удобности“, која успављује чула и дух, сматрао сам увијек својом обавезом. Лијеност којој се преда прво дух, а послије као домине падају све одбране и сви психолошки механизми. Осваја непримјетно, све је на додир и све је „remote control“. Оно што не примијетимо је лакоћа са којом одустанемо од борбе за став, или мишљење. Тврдоглаво, водим борбу због своје лијености, да јој не дам простора. Макар став који браним био и потпуно погрешан, јер у ствари не браним значење истога, већ право да га имам, да, право на став и мишљење. И охрабрим себе, и свој дух за борбу, и поразим своју лијеност. Изађи човјече из те „зоне комфора“, бори се за нешто, било шта. Убаци камен у ципелу и шепај, не вади га док не направи рану. Буди будан, наспаваћеш се лијени скоте. Угаси цигарету прстима, само изађи. Наљути се и опсуј, пошаљи некога или нешто у три пм. Само изађи и бори се имаш зашто! Еуфорија са којом сам устао никако да се слегне. Разлога за њу не могу да се сјетим. Опет живо завршавам неке своје обавезе. Ко зна колико дуго нијесам видио свој одраз а да на њега нијесам на неки начин љут. Данас друга прича, направио сам неку своју назови анализу, свега протеклога у задње вријеме и нашао да је све било половично или недовољно добро обављено. Зашто се осјећам тако посебно? Можда зна онај горе? Одласци без долазака, тумарање лијево и десно. Хиљаде прегледаних веб страница. На свакој сличан садржај. Најчешће ружан или бар дискутабилан садржај. Значи то сигурно није разлог. Породица са дјецом која се спремају за прве самосталне кораке у лудило живота. Није ни то, више је узнемирујуће. Оптерећујући посао, напети односи уопште међу људима, сигурно нијесу разлог. Прије неколико година на фб профилу осванула је једна објава са двије нацртане кутијице и натписима добро и зло и као резиме испод кратко написано проћи ће. Вјероватно ће и ова моја еуфорија имати сличну тежину и трајање. Проћи ће, надам се што прије. Некако се лакше сналазим кад сам у борби гдје су ми шансе да побиједим мале или никакве. Можда јер тада се могу тиме оправдати када неуспјех загосподари мојим мислима. Можда се заваравам да се боље сналазим под притиском. А вјероватно има и оне уврнуте логике кад се заврши нешто лоше, мора наступити нешто боље, или бар мање оптерећујуће. Има, а од те помисли ми је најнепријатније, страха од успјеха. Тај страх од успјеха и успињања ми је својствен, а прилично незаслужен. Нијесам баш био у прилици да подижем пехаре, и будем колекционар награда и диплома. Чак су ми и мјеста у животу резервисана за оне осредње била једнака шампионскима. Када већ тако ствари стоје, чини ми се да је неправедно од бога да ме тиме и другим посебностима искушава. Роб свој и своје неодлучности. Такође и роб своје несавршености и осредњости такву божију промисао, не могу а да не доживим као провокацију са највише инстанце. Зато га овим путем, дакле молбом, не захтјевом молим. Јер то припада онима другима, бољима. Дале овако.

Драги боже, па онда увучен ред. Молим вас, јер је тако најбоље почети сваку молбу ако се надате да ће бити уважена. Да ми додјељујете задатке за које  у старту знам да не могу извршити. Наравно баш овако, скренути пажњу на своју ограниченост и небитност. И који ће ме задржати у увјерењу да заиста јесам неко слабо и нејако биће. Па ће ми стога бити лакше да у неуспјеху нађем мир за своје пропусте и грешке. У искреној нади да ћете ми изаћи у сусрет заувијек ваш раб Миладин.