Џон
Идиличне слике и пејзажи старога свијета, остале су далеко иза нас. Чак више нијесу ни у сјећањима најстаријих становника, оних који су овдје у новој домовини од првога времена. Првих који су дошли и донијели нове законе одавно нема. Угашени су и направљени нови и бољи. И тако редом, нова врста која са старом потеклом прије трилиона година нема скоро ништа заједничко. Сви смо равноправни и без разлика. Клонови смо једнога од првих, зато смо и посебни. Тако бирамо и првога, он је и наш отац и наша мајка. Наш први! Лијепо нам је ту, живот је складан и добар, о томе се стара Први. Није мала ствар, Луциферов Први Кардинал. Алфа и омега нашега живота и свега што ће бити. Поносно гледамо у дубине амбиса са њиме на челу. Чекамо коначни излазак нашега створитеља ничега и предивне празнине. Док траје обред наших првосвештеника сви се најежимо и тамо гдје нама обичнима требају као Првоме бити рогови, додирујемо један другога. Хук амбиса и заудар подземља милује наше лице. Проломи се из дубин