Миладин Зечевић

        Игра коло испред мале цркве, ситно и глуво. Уздах понеки и топот ногу, гласно у' ух. Киша пропада а вјетар са главице појачава уз звиждук. Пред капелом око спомена коло? У полумраку и по невремену. Чудо и предсказање, или се то онај велики игра са смртнима. Шоу је ту, само камера и ето филма. Е па ово коло и није циркус макар тако није замишљено. Мјерење је то мишића и тренинг, да се опробају “месије” и коловође. Да се види чији је образ дебљи а одговор бржи. Има и већ виђенога и нових момената. Барјактари пеглају заставе и кроје дефиниције. Важне и свеобухватне, да буду речене а да ништа не кажу. Џудо уживо, сачекати противника на погрешној нози и треснути о ледину. Док лежи ставити му покровитељски ногу на раме. Нећу лагати то ми је први утисак, неки неће мрдати одатле. Ја хоћу и до другога угла да осмотрим како је из те перспективе. Џокери и “лише”, жаргон једне друге заједнице али прилици одговара. Појавили се “џокери” и “штихови”. “Џокери”, луде двор...

      Размишљам о одласцима, чудна је то работа. На око ништа а оно можда баш нешто. Можда почетак а некада и крај. Сами по себи као и доласци, ни добри ни лоши. Емоције које их уреде су нешто посебно. Ти осјећаји су оно што одласке направи ониме по чему се памте. Дубоки или тек благи рефлекси нечека јачег и оштријег. Сјећам се одласка са станице, урезан ми у мислима дуго већ. Син насмијан и брзога погледа ка возу који долази а отац погледа упртог у младића. Машта сама наставља онако како само она умије, а неријетко је и она кратких крила у односу на живот. Пуно се прича крије иза оваквог одласка, тешких или другачијих. О томе се нека виша сила стара. Толико је прича и толико дјевојачких суза натопило пероне и пристаништа, толико одлазака и растанака. Ко ће то знати, и похватати суштину ако је има или... нема. Такви одласци однекуда су и доласци негдје друго. Доласци су другачији и чини ми се немају такву тежину. Или је то само због личног утиска? Не знам а вјероватно ниј...