Миладин Зечевић

  Предложих јој не без сарказма, да нам је југ Америке нешто мало запостављен, јебо ме отац, већ послије подне сам на инфективној примао вакцине и серуме против грозница које тамо владају. Једна моја извања тетка је имала изреку“ грозница те тресла“, ех заиста. Драги моји, колико сам се пута изгубио на Копакабани, када ме жуте пошаљу по пиће или ручак, много ли сам пута псовао и Кука и Магелана а богами ни Колумбу нијесам остајао дужан. Псовао сам ја и најближе, када год сам морао појести неки локални специјалитет, леш некога чуднога живинчета са одакле ја знам којега мора. Жељан парчета проје и домаће јагњетине. Укратко све чему сам се надао претворило се у неку чудну јурњаву на коју нијесам навикао. Њих двије би одмах по доласку као фурије обилазиле разне „стрмоглавице“ и зидине, док бих ја прво мучио муку са „столицом“, наставио борбу са инсектима и почесто од тих „прелијепих мјеста“, као прави господин видио хотелску терасу и евентуално бар.

  Резултати избора само што нијесу. Нервозно се шета по соби. Још само овај пут послије ћемо лако. Како сам се ослонио на ове неспособне ликове. Мени дјелују покварено, поготово онај бивши министар. Скреће очи када ме гледа, нањушио крај. Кваран је до сржи, већ је он договорио издају. Удахну мокар, прохладан ваздух. Само још овај пут. Блага грозница га стресе. Све за народ, ј... ме народ. Даш му све а он обијесан. Хоће сам да одлучује о себи. А купа се једанпут мјесечно, хоће демократију. Унук козе и камена, хоће демократију. Не зна да демократија кошта. Не примају нас по свијету на лијепе очи. Све се то брајко, плаћа. Колико смо битангама у одијелима дали пара, брдо, само да се удостоје да дођу у ову рупу. Сад су на њиховој страни, фино су друштво нашли. Таман као и они што су. Само још... Заштићени телефон зазвони, како, још је рано. Рекао сам да ме не зову за сваку глупост. Са друге стране пријатељски глас, без бриге водимо. Урадили смо на терену све. Обрадова га глас, мало после, з

Садашњи је чудо. Његов успјех је као из библије. Није био члан ни једне партије. Нико га није гласао. А он на првоме мјесту. Његове играче нико не зна. Не смета им. Садашњи је свемир сам за себе. Он никога и не може изневјерити. Никоме он ништа и не дугује. Он је мјера, он је суд. Божији гласник. Само он зна куд идемо, нама неће да каже. Можда се не ваља. Можда ако нам каже, судбина поквари. Можда њему садашњем, бивши и није толико грешан. Бар не толико колико ми мислимо да јесте. Можда су и нека својта, сви смо ми ту нека својта. Мој до мојега. Бивши и садашњи. Садашњи и бивши. Једино ми исти. И опет ништа не знамо, опет смо глупи. Опет радимо у корист своје штете. Не штеди садашњи топле ријечи за нас. Мине нас жеља на бившега. И играчи нас подједнако воле, као и они прошли. Да му је бар име Ненад. Имало би смисла. Бивши је имао визије, садашњи халуцинације. Привиђа му се да нас нема. И бивши је сањао да нас нема. После се пробудио. Можда се и Ненад пробуди. Јутро је одмакло, вакат је