Миладин Зечевић

              Давно прије овога дана такав осјећај није царевао мојим мислима и стомакаом, не оним који једе наравно већ оним који осјећа. Оно чудно средиште тога што јесмо, и што ћемо бити. Ту у пресјеку линија које се сијеку и дијеле хемисфере подијељене по створитељу, и свака са тачно датим намјенама. Е баш ту на пресјеку тих линија осјетио сам страх. Не онакав какав познајем. Неки други и другачији. Састављен у мјешавину радвнодушности не заинтересенованости и празнине. Пробадало ме нешто испод плећке, али није ме дотицало, разговарао сам са неким и гледао у уста која су се отварала и правила чудне гримасе, тон је био искључен. Ни слика није битно играла улогу. Осим поглед у очи. Иако га нијесам слушао знао сам да лаже. Нијеми и безгласни невид испред мене се батргао као пред судијом. А ја са своје пола метра периферним видом гледао позамашно попрсје госпође у мимоходу крај нас мртвих. Једва сам се савладавао да га откачим псовком или ћушкањем...

      Na neke stvari budemo neosjetljivi, i zaboravimo njihovo pravo znacenje. Dotle da provedemo puno vremena u kolotecini nesvjesni svega oko sebe. Nedavno mi prijatelj skrenu paznju koliko su u njegovome zivotu bitni roditelji. Da zaboravio sam deseti februar, toga dana je mojem ocu rodjendan, nijesam bio ni da ga obidjem, na taj dan, nijesam otisao ni cijelo ljeto, evo i jesen je stigla a taj kratak put da ga obiđem predstavljao mi je neki napor. Dok sam bio manji gledao sam u njemu svu mogucu toplinu i zastitu, a sad, sad zaboravim njegov rodjendan, odlazak, bogami se desi da ne pomislim na njega, naravno da me je sramota. Nego sta se tu moze ići ću sjutra. Koristio bih kad opisujem njih sve velika slova ne da bi mijenjao gramatiku, vec da naglasim koliko mi fale, znače i sa koliko poštovanja pokrenem neko prisjećanje. Djed majčin otac, starina rođena krajem devetnaestog vijeka ostao mi je u sjećanju kao mjera svega. Uvijek sam kao primjer imao ispred sebe sliku njeg...

      Сањам понекад, уплашим се као дијете па стрекнем. У зноју и дрхтавици се пробудим. Држим главу рукама и пробам да истиснем и тако као последње остатке пасте за зубе немирне сцене и оно што завлада измећу слепоочница. Заборавим га већ за неколико минута и садржај и понекад људе које сам сањао, само онај чудан осјећај, некад чудно лијеп и окрепљујући а некада онај други. Тежи и оштрији не напушта ме данима. Размишљао сам о томе, и као неке закључке донио, за мене су заповијести а вама се такво моје тумачење снова и оностранога може свидјети или не. Нећу вам замјерити. Мени се понекада то тумачење поклопи са изненадним пехом, или неочекиваним успјехом. Услед таквога искуства са сновима дошао сам до спознаје да мој мозак или заиста има неку чудну везу са зоном сумрака, и са некиме големим сервером на коме су похрањене такве врсте вијести и информација, прилично нечитке и немуште. Не замјерам ја на томе, знам то и сасвим сам сигуран, да нијесу оне „ те вијести“ фаличне и...