Бајадера или...

 

      

     Давно прије овога дана такав осјећај није царевао мојим мислима и стомакаом, не оним који једе наравно већ оним који осјећа. Оно чудно средиште тога што јесмо, и што ћемо бити. Ту у пресјеку линија које се сијеку и дијеле хемисфере подијељене по створитељу, и свака са тачно датим намјенама. Е баш ту на пресјеку тих линија осјетио сам страх. Не онакав какав познајем. Неки други и другачији. Састављен у мјешавину радвнодушности не заинтересенованости и празнине. Пробадало ме нешто испод плећке, али није ме дотицало, разговарао сам са неким и гледао у уста која су се отварала и правила чудне гримасе, тон је био искључен. Ни слика није битно играла улогу. Осим поглед у очи. Иако га нијесам слушао знао сам да лаже. Нијеми и безгласни невид испред мене се батргао као пред судијом. А ја са своје пола метра периферним видом гледао позамашно попрсје госпође у мимоходу крај нас мртвих. Једва сам се савладавао да га откачим псовком или ћушкањем, осјећао сам, ма шта осјећао знао сам да би само као пуж увукао рогове и отпузао у неку рупу од кртице или се набио тамо испод палета међу пацове. Свакако сам га као гледао и наставио да у некој личној перверзији повежем укрштен поглед свој и госпође са пратиоцем и своју наглу потребу да искидам крпице са ње. Да је испијем ту на очиглед пролазника. Као да сам то изрекао она је побјегла очима и убрзала ход. Сто метара даље окренула се и као да намјешта капут одмјерила не баш лијепу фигуру, то не знам колико је значило у њеној глави али знам да је поглед у зенице и мој и њен био искрен и стваран као да се додирујемо. Насмијао сам се гласно, чини ми се да се сличан смијех развио и код ње на опште чуђење њеног пратиоца. Знам кога ће замишљати ноћас док буде грлила и гребла ноктима по врату мене умјесто њега. Био сам испуњен задовољством вођења љубави, миловао сам њен знојав врат, и без гласа знао да сам власник њених снова. Мој саговорник је знао да је кривац и правдао се без прекида, и ако га баш ништа живо нијесам чуо. Кривица је била стара, из прошлога живота. Или друге димензије, и знао је да знам за њгову кривицу. Одмакао се од мене изгунђао поздрав и удаљио се ка пјешачком прелазу, умало га није покупио камион. Хладно сам гледао како се осврће и гледа да пронађе одговор у празнини мога погледа, видио сам да се стресао и нестао иза камиона. Таман на вријеме да моју конкубину помилујем погледом по леђима у даљини. Окренула се на тај стварни додир, тако мушки и сиров а благ. Ту на пресјеку линија био сам господар и знао сам да тај немир није ни слабост ни тренутни осјећај.

    Ручак ми није пријао и са осјећајем полугађења отпио сам пола чаше воде и залио то што сам појео. Спавао сам отворених очију, јашући талас и осјећао како ми се шире плућа и примају мокар новембарски ваздух. А страх, страх је онај нови опак и сув као из ампуле, ароматичан и стар. Са мирисом зноја и узбуђења и у њему има има нешто што диже и покреће. Каже ми да од њега зависи хоћу ли бити тако јак и опор и сјутра или икада више. Баш ме брига, прија ми и он и дрхтавица и осјећај моћи. Личне, која нема везе са новцем и утицајем него са неким Кастанединим стањем транса и процијепом између свјетова. Пљусак напољу и добовање кише по симсу прозора и ја го у мраку на ливадама неке удаљене руске губерније, док хучи неки Об или Јенисеј. Видим кроз измаглицу погнутог старца дугачке запуштене косе и браде како гаца ка мени. Као да се крсти, не не крсти се мада је ритуал сличан и намјена му је из тога можданог кортекса. Го је и он и иза њега читав један народ, који излази из замагљене мочваре и ритулано ме поздравља испуњавајући тако читав простор око мене. Ја сам у својем кревету са термофором на стомаку и са упаљеним стопалима. Истовремено сам и тамо и окупљам племе за неку нову сеобу. Са тим својим јаким стомаком на пресјеку линија, ја сам први међу свима и сви ме слиједе и понављају моје ријечи. Навиру из мочваре још увијек и не престају, све док ме не виде су немирни и са погледом у стопала, тек поглед у мене подигне им пркосно браду и поглед ка ноћном небу.

    Пођимо новој мочвари и новом искуству, житко блато мочваре пролази ми око прстију на ногама, свако мало ослонац се измакне и склизнем у мјешавину муља и воде, прија то тумарање као да имам циљ. А можда заиста и има, осјећам неки зов и знам гдје треба да стигнем и непрегледна колона иза мене зна да ја знам. Три сата је иза поноћи гледам у врх запаљене цигарете, крупно парче нечега у њој се као дрвце запалило и има очи, и лик. Ђаво лично гледа ме и шаље ми у сан и мисли моју конкубину топле коже и даха. Касно сам заспао и спавао до телефонског звона. Глас са друге не познајем, свеједно ме ословљава као старог пријатеља и тражи од мене неку глупост. Анкета шта ли, боли ме курац за анкету о нечијем тамо предсједнику или некоме другоме срању, зато анкетару причам доживљај са својом конкубином и својим новим племеном тамо далеко иза Јенисеја. Прво ме исправља и покушава да спроведе у дјело свој наум. Онда покушава да васпитано прекине везу и остави лудака и његову причу, не дозвољавам му и нудим да га оженим мојом синошњом дружбеницом, и да га вечерас за пуног мјесеца поведем кроз мочвару у неки нови свијет. Лавина псовки и пријетњи враћа ми добар осјећај и осмјех на лице, туш не прекида мој смијех и радост. Добар викенд на видику. Само да негдје данас сретнем госпођу од јуче, радо ћу је позвати на пиће.