Миладин Зечевић

 У борби са собом да гледам неки Холивудски вратоломни видео или да се суочавам са данашњим даном одлучих да се прво обрачунам са собом и својим лудилом. А таман за толико ће беспотребна јурњава завршити и остаће ми времена да прије посла видим зашто су се тако жестоко измрцварили ликови из филма. Стамен сам неко вријеме, и волим себе таквога а нијесам често био на таквим фреквенцијама. Говорим по нешто а глас ми тачно тврд и снажан да и ја повјерујем себи и својој визији. Подалеко сам ја од таквих фаза и навикао сам на себе таквога, знам да тај ја није лажљив и преваран, што се за ову људину не би могло казати. Шта ћу и то је изгледа дио мене и без њега се не може. Везан за понекога из околине и оне породичне и оне друге са којом се живот проведе, а није нам родила мајка, не примијетимо да смо се навукли на те људе и завољели их. Да нам значи њихово мишљење, и подршка. Једнога таквога упознао сам на послу, некако никад директно сарадници али сусрети пуни поштовања и релаксирани. Појав

        Бременито, некада други назив за благословљено стање. Данас краћи опис неподношљиве ситуације пред пуцањем. Нијесам сада био лијен, већ сам потражио ријеч ''интеррегнум'' и припадајуће јој значење. Дакле ради се о некоме међустању између нечега што настаје или има намјеру и нечега што више неће освјетљававати ове наше лијепе зоре. Изворно се везује за државу и њене формалне и мање формалне обрисе облике и правна дејства, односно безвлашће и некакву не баш на законима формирану власт. Мало компликованије за мене. Можда не сам термин колико потреба неке пази молим те „елите“ да своју визију онога што је намјерила озакони и прогласи врховном истином. „познавајући“ „елите“ ове наше и овдашње макар по дјелима и са телевизије, пожељех да тај „интеррегнум“ потраје бар још сто година, или да се бар ''Османлије'' врате. Некако ми сада послије толико времена та ''господа'' дјелују боље и  искреније од „наших“ „елита“. Ко забога створи и орг

       Близу је, како год. Иза кривине чека крај пандемије, крај неких процеса оваквих или онаквих. Назиру се неки крајеви и завршеци, можда ауто пута. Можда нечије политичке каријере. Сигурно је да ће се подвлачити црте и правити биланси од сваке врсте. Добитника је мало осим ако чињеницу да је преживљавање успјех рачунамо у позитивне ствари. Мада по неким прогнозерима, оно што слиједи може бити и теже и опасније од самога нестајања. По некоме ко се не бави таквом формом размишљања, наравно да то бити жив јесте неки и некакав успјех. Ако буде испуњен заблудама и неким тежим последицама и по појединца и друштво онда се о успјеху може говорити  и са дозом цинизма. Свеједно једна краћа а стресна и шизофрена епоха брзом пругом одлази, не враћала се. Јутро послије не треба да плаши, само да буде набијено надом и енергијом, неки нијесу дочекали. Слава им и вјечни спокој. Неки су чекали да утихну лелек и кукњава са стратишта, Балкан их је у протекломе вијеку био препун, неки опет ишчекивали