Крчаг

 

     Близу је, како год. Иза кривине чека крај пандемије, крај неких процеса оваквих или онаквих. Назиру се неки крајеви и завршеци, можда ауто пута. Можда нечије политичке каријере. Сигурно је да ће се подвлачити црте и правити биланси од сваке врсте. Добитника је мало осим ако чињеницу да је преживљавање успјех рачунамо у позитивне ствари. Мада по неким прогнозерима, оно што слиједи може бити и теже и опасније од самога нестајања. По некоме ко се не бави таквом формом размишљања, наравно да то бити жив јесте неки и некакав успјех. Ако буде испуњен заблудама и неким тежим последицама и по појединца и друштво онда се о успјеху може говорити  и са дозом цинизма. Свеједно једна краћа а стресна и шизофрена епоха брзом пругом одлази, не враћала се. Јутро послије не треба да плаши, само да буде набијено надом и енергијом, неки нијесу дочекали. Слава им и вјечни спокој. Неки су чекали да утихну лелек и кукњава са стратишта, Балкан их је у протекломе вијеку био препун, неки опет ишчекивали зоре без Брозових полицајаца. Неки су чекали долазак новога или нових свјетских поредака, оно нити су нови нити невиђени до сада, али су своје присталице свакако имали. Неке нације су настале, неке неће никада. Уосталом вријеме и трајање ће дати најбољи суд. А опет оних којима је то нешто значило неће бити међу живима, и ако су потпуно оманули или погодили у центар. Колица са бебама и мали велики људи освајају ово прољеће и неке улице и ливаде којима ће гордо газити наредних деценија и то је лијепо. Шта смо им оставили? Е то је за причу. Можда само лоше и негативно, а можда и не баш тако лош свијет? Све му то дође од угла гледања и тренутног надахнућа посматрача. Пожелимо им им успјех и срећу, неће нас коштати а људски је. Опет питање ко смо то ми послије педесет година. Лоши синови, лоших очева. Успјешни ликови новога времена или само измучене љуштуре времена које нас је прегазило? Од свега по мало највјероватније. Да смо само живи и здрави. Изгледа је то довољно за ову генерацију, и не обавезује на размишљање. Прошлу годину почео сам, једним личним губитком и причом о великом храсту. Ваљда ми је тај храст био неопходан да се охрабрим и закорачим. Замислио сам га негдје као старијега брата. То је био мој одговор на сва зла и искушења времена. 

  Ово ново, још ме заобилази подстреком, прижељкујем неку досаду и мало више мира у срцу, узбуђења препуштам млађима. Некако ми се они фини и пажени Јапански вртови и лијепи хобији намећу као лијеп наставак свега. Него ме нешто сврбе табани, биће изгледа само пуста жеља, свеједно. Ићи ћемо као онај крчаг на воду, идемо докле идемо.