Миладин Зечевић

  Збуњен сам као и већина других са ониме што се дешава на истоку Европе. Некакве симпатије, подијељене и оне које то нијесу гајим према појмовима, на које сам наилазио кроз живот. Наравно да је на првоме мјесту „света Кијевска Лавра“ православни свјетионик у временима када се над Балканом вио дим спаљених села и људи. Када су гореле цркве и манастири а непокорни набијани на колац. „Одеса“ и јуриш морнара на последње окове стављене о врат милионском народу. „Зимски Дворац“, и Аљехинов супермодерни филм прије сто година. Како би неко са ових простора био имун на старог Тараса и његове синове, никако. „Донске козаке“, бар у мојој машти доведене до савршенства, људи у чудним униформама и брадама и превеликом словенском душом. „Стаљинград“, „Лењинград“, „Москва“, „Курск“ и величанствени поход на Берлин са врховним сатаном у њему. Баршунасти дубоки глас бившег Московсог Патријарха, чинио је да вјерујем да се све молитве одмах испостављају тамо гдје су упућене. Валентина Тјерешкова, Гагарин

 Богами неће тако ићи, ево видјећете. Окани се Љубо те приче, наравно да ни Николу књаза нашега последњега нећу послушати.  Не због вас двојице или што сам љут на вас већ из својих себичних разлога. Ево само да скинем са портабл компјутера прљави веш и Марину саксију са неким зељем у њој, и ето ме да вам и написмено доставим да имате црно на бијело, нећу по вашем и крај. А како ћу ? Ни то не знам, знам само да тако нећу. Ето нећу можда ни како ја хоћу, како то? Ни то ми није најјасније. Снаћи ћу се некако, ваљда. А ако се баш и не снађем није страшно.    Сањао сам једнога црвенога хероја и једнога од давнина овдје књаза, гомилу неких важних ликова са еполетама, титулама и звањима. Некада би њихова појава у овим крајевима изазивала страх, поштовање и клањање до земље. Јбг мени тај сазив поквари сан, и ево сањив а ненаспаван док се у мени ломе сан и јава, дајем ову изјаву. И док су успомене на њих још ту уз леђа као језа, откопавам лап топ недирнут мјесец и , кусур. Уротили се у сну да м

 Лијепу бринету о којој ћу вам вечерас натукнути по нешто, ја заправо никада нијесам упознао. О њеноме животноме путу такође сам, да тако кажем информисан посредно, а чиме друго него трачевима. Трачеви знате већ понекада буду тачни, али им то није баш главна одлика. Немојте замјерити дакле ако вас ја са нечиме обманем, није ми намјера а и пјесник је рекао ако су лагали мене и ја лажем вас. Име сам позајмио наравно њено, од неке друге жене, некако ме било стид користити права имена и догађаје. Нема потребе да се било ко препозна у мојим писанијама и јадиковкама. Радојка је јединица у имућној сеоској кући, на некој нашој планини. Пажена и његована макар околико колико то наши горштаци знају. Дошло је и вријеме да се она несигурним кораком упути у живот и обавезно школовање подаље од родитељског дома. Већ задјевојчила, лијепа и једра, неискварена и покуњена стигла је тамо гдје ће наредних година стицати знања и бити на понос родитељима. Град, сушта супротност вјетровитим падинама обраслим