Русији са Балкана

 

Збуњен сам као и већина других са ониме што се дешава на истоку Европе. Некакве симпатије, подијељене и оне које то нијесу гајим према појмовима, на које сам наилазио кроз живот. Наравно да је на првоме мјесту „света Кијевска Лавра“ православни свјетионик у временима када се над Балканом вио дим спаљених села и људи. Када су гореле цркве и манастири а непокорни набијани на колац. „Одеса“ и јуриш морнара на последње окове стављене о врат милионском народу. „Зимски Дворац“, и Аљехинов супермодерни филм прије сто година. Како би неко са ових простора био имун на старог Тараса и његове синове, никако. „Донске козаке“, бар у мојој машти доведене до савршенства, људи у чудним униформама и брадама и превеликом словенском душом. „Стаљинград“, „Лењинград“, „Москва“, „Курск“ и величанствени поход на Берлин са врховним сатаном у њему. Баршунасти дубоки глас бившег Московсог Патријарха, чинио је да вјерујем да се све молитве одмах испостављају тамо гдје су упућене. Валентина Тјерешкова, Гагарин и на крају Лајка, да баш Лајка. Колико дугујемо и томе имену и ономе што је доказала својим дјелом. Пуно, а како би тек изгледала она чувена таблица елемената, и како би се на крају звала?

  Преблизу Европи и њеним вриједностима, и присиљени да доносимо одлуке бринући о томе како ће бити протумачене, понекада залутамо. Бар ја, ако други неће да признају. Кратак је списак важних и незамјењивих ствари са те стране који сам набројао. Вјероватно да сада почнем да набрајам не бих поживио довољно дуго да све поменем. Живот и збиља, имају своју динамику па се бојим да не заборавим, да се томе крају свијета посебно и са поштовањем обратим. Ни моје село, напуштено од људи негдје високо у брдима, ни највећи мегалополис данашњице без људи са тога поднебља не би изгледали како данас изгледају. Слободу од Турака, касније од Германа и кога све не гарантовала је Европским Словенима и довела до развијања барјака баш та данас испљувана и нагрђена ријечима Царска Русија. Царска а касније и било која друга, совјетска, капиталистичка итд.

  И не само Словени, бројни су народи који су под очинском бригом велике Империје, развили своја крила и стекли самосталност и слободу.

  Рат је, и ружан је. Сваки рат је ружан и прљав, ни овај није изузетак. И суров, зар може другачије, и лаже се тачно је. Увијек се у рату лагало, и гинули невини. Некако рат другачије не могу да видим. И воде га народи или народ, које ја не разликујем. Оправдано или не, не знам. 

 Разлоге за њега, знају они који га воде. Имам ја неко своје мишљење, и о томе ћу рећи нешто пар редова касније. Свака се крволочна звијер упутила да у проливању крви да свој допринос свједоци смо сви. Душебрижника који се облизују на туђе територије, и природна блага другога народа никада више. Шаљу „помоћ“, зар се доза хероина која одржава „наркомана“, у његовоме свијету и космосу зове „помоћ“. Не! То помоћ није и није јој за циљ да некоме буде боље. Свеједно „наркоман“ обија прагове и проси, само да добије пријеко потребну дозу. У међувремену људи остају без најближих, имовине. На крају без себе, поскитани по свратиштима широм планете, без жеље, могућности и потребе да се врате завичају. Малокрвном и малодушном комшији на западу је била неопходна инфузија. Добили су је, овога пута није из Африке и Азије, из срца Европе је. Образована, васпитана и господствена за разлику од примаоца. Кроз десет година, машина за мљевење нација са глобалном полицијом, одрадиће последњи фабрички процес флаширања. Ја те ствари видим на тај начин, гријешим бар колико и други. И сам рат, не видим као тренутак или слијед несрећних околности. Видим га као нужност, нужност да се један безбожни процес заустави, и да се природне границе и утицај врате тамо гдје им је природно мјесто. 

Русија ни данас, ни раније није се бавила туђим бригама, али своје интересе је паметно и унапријед рјешавала. Рећи ће неко да је прекорачила силу овога пута? Од неколико милиона војника, послала је стотинак хиљада? Од све модерне технике на ратишту није виђен ни један нови тенк, авион или било шта друго, осим једне једине ракете? Чисто да напомене да и рату жели да остане фер играч. А да противнику омогући бар осјећај да се супротставља равноправно. Није јој изгледа у интересу да се брзо обрачуна са противником, већ да пренесе свијету поруку да са њоме нема игре и да ће своје и интересе својих пријатеља бранити по најскупљој цијени ако затреба. Поштовање за такав став, а противници би се могли замислити при погледу на великог медвједа. Надам се да ће на вријеме схватити и окренути се себи и својим проблемима и вриједностима, ако нијесу заборавили да их имају?