Радојка

 Лијепу бринету о којој ћу вам вечерас натукнути по нешто, ја заправо никада нијесам упознао. О њеноме животноме путу такође сам, да тако кажем информисан посредно, а чиме друго него трачевима. Трачеви знате већ понекада буду тачни, али им то није баш главна одлика. Немојте замјерити дакле ако вас ја са нечиме обманем, није ми намјера а и пјесник је рекао ако су лагали мене и ја лажем вас. Име сам позајмио наравно њено, од неке друге жене, некако ме било стид користити права имена и догађаје. Нема потребе да се било ко препозна у мојим писанијама и јадиковкама.

Радојка је јединица у имућној сеоској кући, на некој нашој планини. Пажена и његована макар околико колико то наши горштаци знају. Дошло је и вријеме да се она несигурним кораком упути у живот и обавезно школовање подаље од родитељског дома. Већ задјевојчила, лијепа и једра, неискварена и покуњена стигла је тамо гдје ће наредних година стицати знања и бити на понос родитељима. Град, сушта супротност вјетровитим падинама обраслим грмовима боровница и малина на које је навикла. Хладан и одбојан са прљавим фасадама и ужурбаним људима. У почетку се пролазећи улицом држала подаље од коловоза и прибијала што ближе кућама и оној страни улице са мање пролазника.

 Како живот и младост никога не чекају, ни Радојка није била изузетак од тога, бојажљиво је истраживала ново окружење. Каткад би се уплашила и мислила о повратку кући, али би сваки нови боравак код родитеља био све даљи од оне слике коју је понијела у срцу, ту слику је изгубила крај некога низа бљештавих излога и намирисане господе, никада је више није могла наћи изгледа није се ни трудила око тога. Сада је помисао на нахерен пољски вц тамо код куће држи ево други или трећи мјесец далеко од родитеља. Вријеме тече, а нове ствари за знатижељну Радојку само се нижу, град има шта да понуди нема сумње. Лежи у кревету и са јарко црвеним образима невољно се присјети  по неког догађаја. Данас јој из даљине доприје пред очи писмо које је давно баш написала мајци, пијана као чеп послије некаквога истраживачкога посла, и послије неколико испушених цигарета. Како трач каже, сличило је некако овоме: Драга мајко, пила сам неко чудно пиће и пушила дуван, како од стида не могу више изаћи испред тебе, а како више не могу имати ни дјецу ни поштеног мужа, сачуваћу ваш образ како је једино могуће, надам се да ћеш ми макар мртвој опростити. Тетурајући се пијана степеницама стигла је да писмо убаци у старинско жуто поштанско сандуче. Од смрти ју је спасла велика количина алкохола и тврд сан пар степеника даље. Трач се ту прекидао а вама на вољу и  да домаштате завршетак. Од тада је Радојка открила, да дуван није једино зло које вреба нас провинцијалце у граду, ненавикле на обијесну и покварену  средину. Додуше срећа и пијанство тада није дозволило да напише још по нешто што би њеног оца, човјека својег времена и простора, потресло много више од дувана и по неке ракије и сам је био љубитељ тих ђаконија па је и за јединицу имао пуно разумијевање. 

Некако сам се и ја обрео ту када и Радојка, додуше на поједина зла модернога времена био сам већ свикао. Али по нешто и сам сам морао открити на тежи начин.

 Радојка је кажу љубитељи трачева сада урбана млада дама, а ја исти неотесани буков трупац са прстом у носу( некако је по мени кажипрсту мјесто тамо, тешко да га било шта може замијенити у том деликатном задатку чишћења носа). Радојка насупрот мени није поклекла, наслијеђеним навикама већ пустила да се она и град прожму једно кроз друго. Тешко би данас било раздвојити ту природну цјелину, срасло једно са другиме. Велика стаклена зграда мало увучена са булевара, обећавала ми је издалека скровито мјесто за избацивање вишка течности послије пар пива. На жалост варка, али се ту већ није имало куд, директ испред написа „ Галерија модерних умјетности“, урадио сам то на очиглед гомиле посјетиоца и пролазника. Похвалили су ме и једни и други, срећа те није било униформисаних лица у близини. Из ината и једнима и другима, помјерио сам се десетак метара и посматрао изложбу у томе стакленом салону пуном чудних ствари. Са прстом у носу, парио сам очи на заносној љепотици замишљеној испред неке исчашене инсталације састављене од велике старе отучене шерпе пуне камења. Не гледам више ни у облине онога што је мене привукло, него у замишљене очи иза наочара без диоптрије. Једва препознах Радојку, са дланом под брадом и главом благо повијеном уназад. Мада се не познајемо постидјех се и повукох уназад. Блага киша и мање људи по улици помогло ми је да се удаљим. Идем мокрим тротоаром и размишљам, шта се то са мном и са Радојком десило у ових двадесет година. Можда је она и тада имала тај умјетнички ген, ко зна? Знам да бих ја опет тамо видио стару шерпу и ништа више. Можда је то прво пушење, било пресудно, од мене је направило зависника и срчаног болесника а од Радојке даму. Јбг никада нијесам умио одабрати ни цигарете, а Радојка је можда и тада прокљувила да је у правоме одабиру шта и коме, тајна успјеха или је то само?  Док сам се присјећао њених облина умало ме не удари ауто, салва псовки посла ме сокаком кући. Чудан је овај живот.