Ратна и друге кризе

 Богами неће тако ићи, ево видјећете. Окани се Љубо те приче, наравно да ни Николу књаза нашега последњега нећу послушати.  Не због вас двојице или што сам љут на вас већ из својих себичних разлога. Ево само да скинем са портабл компјутера прљави веш и Марину саксију са неким зељем у њој, и ето ме да вам и написмено доставим да имате црно на бијело, нећу по вашем и крај. А како ћу ? Ни то не знам, знам само да тако нећу. Ето нећу можда ни како ја хоћу, како то? Ни то ми није најјасније. Снаћи ћу се некако, ваљда. А ако се баш и не снађем није страшно.

   Сањао сам једнога црвенога хероја и једнога од давнина овдје књаза, гомилу неких важних ликова са еполетама, титулама и звањима. Некада би њихова појава у овим крајевима изазивала страх, поштовање и клањање до земље. Јбг мени тај сазив поквари сан, и ево сањив а ненаспаван док се у мени ломе сан и јава, дајем ову изјаву. И док су успомене на њих још ту уз леђа као језа, откопавам лап топ недирнут мјесец и , кусур. Уротили се у сну да ми објасне, како не може то да ме  брига за све, и како су они за своје идеале гарантовали животима. Прикупили са оне стране свако своје друштво, и декламују ли декламују. Ето тако. Ма брига ме искрено, некако интуицијом и срцем тумачим да ни њихови избори нијесу били ствар чврсте одлуке и промишљања већ као и код других, и ствар тренутка, ствар компромиса и шпекулације. Љубо по негдје и устукне, прихвата да није све у животу било онако како га је историја приказала, али се стари монарх ухватио за неке бојеве и нека чуда, свега ми, да је некако жив опет би се били са Турцима негдје око Вучјега дола, то што су Турци отишли ево двјеста година, он вели довео би их опет, да би показао јунаштво своје и племена које га слиједи. Тежак случај, надобијао сам се кроз школу јединица, и због њега лично и због тих бојева па ми његове тезе и због тога тешко падају. Објашњавам без ријечи онако ватрено, као у сну што се прикаже да Турака више нема, оно бар ту гдје би стари да дијели мегдане, и да је интернет све ђаволу црноме предао. У празно, ми Петровићи нијесмо стајали ни пред каквијем непријатељем а камоли том тугом од интернета. То би он са сабљом, Машом и Јанком све сабљама раскубао и нигдје сервера ни комада жице не би живо оставио. Превари ме „погани“ па поменух Русе и Украјинце, склопише оба у исти мах. Пола неке бригаде са Црногорским кокардама и друге са петокракама појуриле замном, једва се код неких коцкара на Св. Стефану зауставих да починем. Први је Љубо, немилосрдан и пријек. Совјетска револуција... па онда у недоглед, те нема граница те нема нација итд. Како ме је то Буржоазија оштетила да не видим и не осјећам. А онда се упали старац, гледа у Љуба и слуша га па се онда смије, некако штетно и смета ми. Царска Русија, за Украјину није ни чуо, а ето ко ће боље познавати Русију од њега, двије је шћери тамо удао и усрећио их, мислим Русе. Можда и ове друге ко би то данас растумачио, ја нећу. Они бркати из славом овјенчаних бригада давнашњих бојева, само ме гледају, лако би они самном, само команда да падне. Чини ми се понеки би ми пресудио и без команде, сан је сан а буђење спас. Бар ноћас и бар за мене. Нема што, морам се бранити бар док сан траје, послије ћу лако. Умрсих се прво да Љубу благо наговијестим да ни црвени пројекат није био безгрешан, зајебах се видим му у очима, покида ме аргументима и доказима. У грчу се онда обратих и староме монарху, боље да сам цркао у сну него оно са чиме ме нападе. Није он бар бих се ја послије овога сна заклео, постао то што је био без језика и без способности да увриједи. То му је ако је по сну толковати било главно оружје. Припаде ми и на сну мука, приказа ми се однекуд чукунђед, мршав и испијен испред неке сламом покривене Верушке потлеуше. Оптужује ме очима што га изложих порузи и критици, то што је онај свијет нема везе, још и горе, има да траје колико и вјечност. Ту ми прекипје па се окренух, би ми жао чукунђеда иначе не бих. Ма боли ме к.... и за ваше бојеве, било сједети кући, и за ваше идеологије и словенство. Нарочито за твоју круну и ону први  и ту другу, дохватих се и оних школских јединица и батина мајчиних послије родитељскога. Па како добих мало замаха докопах Русију и Украјину са све Донбасом и Тарасом Буљбом. Окренух се онда оној наоружаној свити, и њој се бираним ријечима обратих и у зноју пробудих. Наравно да доста од тога нијесам мислио што сам им притјеран у ћошак рекао, али оно да ме данас, а и сјутра планирам тако, страшно боли брига за све јесам и стојим иза тога. Сан је лажа а Бог је истина, рекао је давно неко паметнији од мене, а у Божијем свијету чудима никада краја.

 П. С. Ако вам се неки сан не свиди, будите се одмах не чекајте. Можда следећи буде лакши?