Миладин Зечевић

        Јастребов дворац, историјско мјесто у Швајцарској почетна је тачка једне нелијепе и веома чудновате породице и њене традиције, одатле су из живописног крајолика људи чудних вилица водили главну ријеч дуго времена. Наслиједили су их неки други не мање чудни и нарочити. На око смјерни у црним капутима и предани пословима. Изгледа  да је та чувена фамилија и данас на неки чудан начин жива. У ономе смислу да се осјећа задах њиховога присуства. И ови у капутима су се негдје ородили са њима. Је ли то било у Андалузији, не Буњуеловој и Далијевој наравно, него оној давној са урликом ''Конквиста'' на уснама. Потоци суза су текли на више континената, о крви и смрти нећу говорити, сузе су биле трајно стање тамо гдје су царевали. Крв и смрт, су тек пуки чин самилости и скраћења патње за све који су им допали шака. Поменух да ми се причињавају ''Конквистадори'' и Крсташи раме уз раме са ''СС'' војскама и сада чим сунце зађе, а некако у позадин

  Гдје си Нероне мудра главо, опет ћеш на ову страну? Што не прескочи једанпут, но све код нас. Признаћу ти да нијеси драг овамо, мени и таквима као ја. Смио бих се заклети да и ти гајиш неке уврнуте емоције за нас. Дођи Нероне, да те позовемо, ти ћеш и без тога стићи. Кад размислим ти си оно и код куће добар домаћин и разуман. Кажу неки да ће се о теби писати и дуго послије овога. Не вјерујем у то, а ко зна? Можда тако и буде.  Него да те приупитам нешто? То твоје лудило? Јели од овога свијета, или нека Египатска клетва. Нећеш да одговориш, паметно је то и мудро макар од тебе. Сањао сам ти неколико дана уназад унуке или праунуке, ко ће то знати? Вјеруј ми да си ти срећан човјек, луди су и више од тебе. Добро си сјеме посијао, све ти се примило и нејаки Калигула не личи теби и твојем оцу као даљи потомци. Поносан би био на њих. Није их модерно вријеме промијенило ни за длаку. Тако су слатко уврнути и болесни, читав стари Рим поносио би се њима. За разлику од тебе бескрајно су луди, оно

  Боли ме глава, дан иза ме исто боли. Немам појма  зашто, горак ми је сам по себи. А није ни због људи, људи као људи добри су и лоши, промјенљива категорија. Отприлике је фелер ту негдје иза зеница или је то само промаја. Таблете ту не раде, боли и на додир и на помисао, као да бол проба сам да нестане али се опет појави. То није онај бол као зуб или нешто слично, више је од оне сорте емотивне и пјесницима блиске. А опет јак и немиран. Колико склопим очи он се подвуче под трепавице и гура ка унутра до самога средишта. Нијесам га до назад неколико година познавао, дошао ми је са касним четрдесетима. Годинама се усавршавао и напредовао, сада је то сасвим дорастао играч. Алкохол му не може ништа, само затупи оштрину на трен. И мене је промијенио, признајем. Сада га уважавам и цијеним. Признајем и да бих му радо видио леђа, јачи је па остаје и ако види да ми не прија. Увијек смо ми ту један за другога, један без другога? Ништа, он би био сам и напуштен а ја потпуно другачији. Не сјећам с

      Шта ће то бити сјутра? Одгонетам ево од јутрос, само да докучим не могу. Трудим се још од прве јутање кафе, а морам рећи није била прекасно, можда и раније него ли би помислили. Једва да се дан назирао. И тако ево већ је десет увече а никаквога закључка немам. Немам ни идеје, ни примисли шта је то чему ми ваља бити приправан. Прегледао сам и роковнике, да оне старе писане у старој витрини, да оне прашњаве и присјећао се битних момената из прошлих времена. И оне нове електронске што све памте. Пребацио тоне датума и догађаја и успомена као лопатом преко рамена, превртио стотине лица и биографија знаних и на жалост опет био без одговора. Ту сам мучио главу и са фотографијама из овога и других времена, емоција и наговјештаја какво се то сјутра спрема нема. Тачка наравно, боле ме очи од толике активности а без резултата. Шта ћу мрчио се ако ме сјутра изненади и бубне кроз прозор. Неспреман и поспан, немам никакве шансе. Готов сам, признајем и такав се спремам за постељу и сан. Неспре