Божија је воља

 

     Јастребов дворац, историјско мјесто у Швајцарској почетна је тачка једне нелијепе и веома чудновате породице и њене традиције, одатле су из живописног крајолика људи чудних вилица водили главну ријеч дуго времена. Наслиједили су их неки други не мање чудни и нарочити. На око смјерни у црним капутима и предани пословима. Изгледа  да је та чувена фамилија и данас на неки чудан начин жива. У ономе смислу да се осјећа задах њиховога присуства. И ови у капутима су се негдје ородили са њима. Је ли то било у Андалузији, не Буњуеловој и Далијевој наравно, него оној давној са урликом ''Конквиста'' на уснама. Потоци суза су текли на више континената, о крви и смрти нећу говорити, сузе су биле трајно стање тамо гдје су царевали. Крв и смрт, су тек пуки чин самилости и скраћења патње за све који су им допали шака. Поменух да ми се причињавају ''Конквистадори'' и Крсташи раме уз раме са ''СС'' војскама и сада чим сунце зађе, а некако у позадини  се назире  мала бијела капица. Привиђења као привиђења, дођу и одлутају послије приказа. На жалост моју и других чини ми се, они су и даље ту, али не као холограмски приказ слика из моје маште и болесног мозга. Свако ко у себи има макар и један хромозом који одваја Словене од других на овој шареној лопти осјећа, ако не може да види раскош њихове суровости и бестидности. Полијећу у рат и пљачку стољећима, изгубе се у тим тренуцима све ситне разлике које иначе имају. Добију поглед јастреба и падну у занос у којем су кадри једино убијати и пљачкати. Опет сијевају очњаци око Срба и Руса, а некако се чудно брину о залуталим  Укрима. Како год да се заврши хаос на истоку, они су на добитку, кад год зуби загризу ледину. И ђаво је у односу на њих господин. Ако нас чудом овога пута заобиђу, плакаће нејач испод Екватора или тамо око Хималаја. „Нека други ратују, а ти срећна Аустријо жени се!”, „Deus lo volt!"(божија је воља), ''Конквиста'' или '' Sieg Heil''! Свеједно је, генерацијама долази са запада.