Сунце?

  

   Шта ће то бити сјутра? Одгонетам ево од јутрос, само да докучим не могу. Трудим се још од прве јутање кафе, а морам рећи није била прекасно, можда и раније него ли би помислили. Једва да се дан назирао. И тако ево већ је десет увече а никаквога закључка немам. Немам ни идеје, ни примисли шта је то чему ми ваља бити приправан. Прегледао сам и роковнике, да оне старе писане у старој витрини, да оне прашњаве и присјећао се битних момената из прошлих времена. И оне нове електронске што све памте. Пребацио тоне датума и догађаја и успомена као лопатом преко рамена, превртио стотине лица и биографија знаних и на жалост опет био без одговора. Ту сам мучио главу и са фотографијама из овога и других времена, емоција и наговјештаја какво се то сјутра спрема нема. Тачка наравно, боле ме очи од толике активности а без резултата. Шта ћу мрчио се ако ме сјутра изненади и бубне кроз прозор. Неспреман и поспан, немам никакве шансе. Готов сам, признајем и такав се спремам за постељу и сан. Неспреман и изненађен, па шта, предаћу се и таквоме сјутра као и толико пута до сада. Како могу тако? Ма немој, него ћу не припремљен на врат, на нос да се супротстављам њему јакоме и свјежем  и бројчано јачем. Како бројчано јачем? Лијепо богами, он све да успијем да му се одупрем и предухитрим сјутра ће бити нов и свјеж. А њих у фамилији има доста, само у години 365. А ја? Ја ћу бити сможден оним јучерашњим сјутра, да ми ни сви експерти овога свијета не могу вратити енергију. Кренуће он, знамо се добро нас двојица, као полако и благо, па док ухвати маха. Преварим се тада да га таквога могу лако превеслати и побиједити. Увијек ме ухвати на ту фору, а онда крене као да се до тога тренутка загријавао, све јаче и јаче. Питао сам се толико пута што ме на крају не притуче. Мислим када већ може, него се са првим мраком у најбољој форми повуче и остави ме тако ни мртва ни жива. Него просто му и то, непросто му што ми остави нервозу и бригу за сјутра. Чиме ли се он храбри и шта једе, па је сјутра опет онако силан и снажан. Ех да ми се тога напитка докопати, па да се једанпут ухватимо у коштац. Бар три дана не би долазило сјутра. Боље би водило рачуна или водио рачуна, искрено не знам јели сјутра „оно“ или „он“. Није ме ни брига, знам само да ово „сјутра“, које чекам мора бити посебно. И покушао сам да будем макар корак испред, узалуд. Опет ћу стати на црту, и дати све од себе да га добро намучим. Без борбе и на фињака неће проћи. Коштаће ме? Па шта, зато сам ту да и ја њега мучим као и он(оно) мене. Па и та борба нека траје, ако је већ не могу избјећи, уживаћу  у њој свакога тренутка. Прво ћу угасити свијетло и склопити ову шклопоцију па онда идем у свој ћошак ринга да га дочекам како доликује.