Није све онако како изгледа

 

Боли ме глава, дан иза ме исто боли. Немам појма  зашто, горак ми је сам по себи. А није ни због људи, људи као људи добри су и лоши, промјенљива категорија. Отприлике је фелер ту негдје иза зеница или је то само промаја. Таблете ту не раде, боли и на додир и на помисао, као да бол проба сам да нестане али се опет појави. То није онај бол као зуб или нешто слично, више је од оне сорте емотивне и пјесницима блиске. А опет јак и немиран. Колико склопим очи он се подвуче под трепавице и гура ка унутра до самога средишта. Нијесам га до назад неколико година познавао, дошао ми је са касним четрдесетима. Годинама се усавршавао и напредовао, сада је то сасвим дорастао играч. Алкохол му не може ништа, само затупи оштрину на трен. И мене је промијенио, признајем. Сада га уважавам и цијеним. Признајем и да бих му радо видио леђа, јачи је па остаје и ако види да ми не прија. Увијек смо ми ту један за другога, један без другога? Ништа, он би био сам и напуштен а ја потпуно другачији. Не сјећам се како је то бити ја, заборавио сам. Је ли неко слично мени заборавио какав је био? Вјерујем да би ме такав разумио. Дали би се свидио себи, такав ондашњи? Добро питање, али одговор ћу избјећи. Можда сам данашњи ја гори, а можда...  због тога, нека то без одговора.

 Симболика времена и догађаја, стављање у оквире познатога. Из дана у дан, па опет и тако у круг. Превише симболике около, на рекламама. Телевизије су пуне асоцијација и као благи наговјештаји онога што желе поручити. Док глас пун топлине и благости саопштава са пуно саосјећања о некој далекој трагедији већ у наредном фрејму исти глас перверзно преноси задњих пар тренутака утакмице. Уши ненавикнуте на толико промјена дуго послије брује и трну. Свијет је симбол, човјек исто. Претворени у паразите способне само да гутају припремљен садржај. Огаван осјећај, и сраман. Интелектуални, физички и какви све не паразити, паразитирамо на жртви живога бога већ хиљадама година. Није ту господо крај, као ларве лептира бауљамо и правимо штету, кад се уздигнемо опет ћемо бити лептири, лептири купусари. Паразит и штеточина и послије метаморфозе остаје оно што је био. Ето ријетке тачне аналогије и симболике. Мора да их има још, само их нијесам тражио. Али опет не превише. Док се одвратност помијешана са страхом и незнањем трнцима приближава. Полази ми крв на нос и кап по кап пада на босе прсте. Нећу да је бришем јер ако је та бол ја, онда ће са тима капима крви умријети и дио ње. Топла је док клизи између прстију, ето нека иде, да не буде да низашта нијесам крварио. Легитимно је и оправдано бар колико друга проливања крви. И за разлику од других сипам около своју а не туђу, не жртвујући се. Сам водим свој рат, за себе и своју душу. А противник ми је мој бол. Не за покварене идеале и мир у свијету, не за бог зна шта тамо негдје. За себе и своју жељу да себе гледам у очи. Хвала ти што си ту и што ме подсјетиш колико сам слаб и незрео. Скорела крв размазана преко лица подлактицом, и прсти залијепљени за паркет. Глава на тастатури и бесконачан низ истих слова. Добро јуто домаћине јел' боли? А зора само што није, само пекарски камион и неиспаван возач су оно што се чује. Умјесто птица и хука ријеке, са терасе удишем мирис свјежег хљеба помијешан са сагорелим уљем и нафтом. Откидам ноктом красту од крви са образа, гдје си јутос делијо? Заболи макар мало, нећеш данас. Доћи ћеш опет, па нека дођи бићу ту за тебе.