ВОЂА

 

      

 

 

Отишао је са дасака које значе живот и моћ. Али будимо поштени, није тамо ни дошао ниоткуда. И наравно да није био сам, претходили су му они са кожним капутима. Да баш они из четрдесет осме и четрдесет друге. Један од праотаца да се тако изразим хвалио се својим потписом на смртној пресуди рођеном брату. О разлозима и феноменима простора и епохе не бих калкулисао. Фактографија је потпуна и потврђена и нема се ту што ни додати ни одузети. Наследник некада чувене партије и још чувенијих предводника са двосложним надицима. Мошо, Јоко, Пеко и наравно најпосебнији Тито. Дружина оштра ока и језика са мањком манира и обзира. Касније се на томе радило, али као што видимо без успјеха. Говорило се да је то некаква револуционарна генетика и да тако мора. Није ту било ни слова ни о револуцији а ни о генетици, пиони велике игре са огромном моћи у рукама и одсуством самоконтроле. Стварали су друштво по својој мјери и укусу, не само овдје него широм свијета. Крајем рата који су они називали револуцијом прво су сахранили Бога и то стварно. Опело не знам ко је држао, али оно што су они мислили да је бог сахрањено је ту негдје, у некоме Црногорскоме селу. Онда су и то село сахранили и укопали га у нови град поносног имена. Аустријски каплар и плаћени ратник скитница постао је симбол слободе и напретка. Фаланга или партија је била лична револуционарна гарда,''СС'' одреди новога поретка. Чувари револуционарне луче и људи хаџије. Наравно да је њихово свето мјесто на некоме другоме мјесту а не у Витлејему, Јерусалиму или Меки. Са обавезном значком на реверу и стиснутом песницом. Генерација за генерацијом, фанатик за фанатиком све до осамдесетих. Партија се не предаје, мијења и крзно и облик, а суштина остаје иста. Ми ту револуционарну гарду данас препознајемо у њеноме надам се последњем издању пред нестанак. У једној странци и њеноме вођи, и гле чуда није он само њихов. Он је вођа! И желио је да се наметне као вођа и осталима. И Дуче је био Вођа и Фирер и друг Стаљин(изведеница од енглескога стил) значи челични вођа. А овај ''бритва'' од сличног гвожђа и ''вођа''. Политички унук Дучеа и Секуле, Фирера и Блажа, вођа над вођама. И на жалост све би му прошло, док није зграбио руком за цркву и гробове. У намјери да их прода и направи казина и рулете у олтарима. Е тада је онај Бог устао из гроба у који су га положили и рекао за мном, и империја зла је почела да се просипа. Без баченог камена, згажене травке. Мајке са дјецом у наручју, и дјевојчице од десетак година са иконама у рукама. Ти Божији гласници разбијали су кордоне и хорде батинаша. Зло се без икаквог спољашњег узрока растакало и нестајало. Осамдесет година касније и Дуче је завршио, а са њиме и тековине његовога рада. Рекао је један ђед којем су птице јеле из руке, да је Дуче Богоборац и Богоубица. Није слагао, и рекао је још да су сви који су против Бога ратовали изгубили и ни зато није слагао.

Ђед је отишао тамо гдје свети људи и иду а ''Дуче''? Засада је само пао, у Бога наду полажемо да се на томе не заврши.