...Папирић

...други су кидисали на њих двојицу, схватили су да им је једина шанса да преживе бар неко вријеме, ако се боре заједно. Милионити дио секунде је трајао разговор очима као бљесак и тандем је направио брисани простор око себе. Група стријелаца је већ одапињала стријеле а тијела се у грчу припремала да приме уједе стотина стријела а нека чудна сила их је вратила у њихове собе. Следеће слике које су их прогањале и нова сјећања су подједнако дјеловала на њих двојицу. Вјекови су изгледа прошли од првобитних догађаја, сада су знали како изгледа ватрено оружје и да противник може бити убијен а да га честито и не виде. Суровост и погибија голобрадих младића и нејачи и даље је ту, крв јауци и гађење на такве сцене није се ваљда изгубило у томе прогресу. Само са по пар метака и пушкама у непознатој шареној униформи били су испред завађених страна. Милошев покушај да се исправи спријечила је детонација која их је скоро затрпала. Џеронимо се боље сналазио и Милош је гледао њега и учио, помало је разумио његове мисли. Лукави индијанац га је спасио стотину пута сигурног погодка снајперисте који је тражио најмањи покрет. Брзо су мијењали положај и паметно трошили то мало метака да држе противнике на дистанци.


Постајало им је јасно да их обучавају за нешто, и да ће оно што виде у некој врсти сна бити следећи испит којем ће их подвргнути. Договорили су се на неки чудан начин да памте што више из тих снова неснова. Некада су се борили на једној некада другој страни истога бојишта. Некада су враћани далеко у прошлост да окусе љепоте и племенитост наших предака, а некада далеко у будућност гдје противници чак нијесу били људи већ паметне машине, како год, заједничко сваке епизоде је било да су ђаво и земља жедни људске крви и суза. Ускоро су у соби покрај њих били још неки људи. Изгледа да су и они пролазили исти третман као и њих двојица, прво би били неповјерљиви а мало послије би попустили и били наклоњени једни другима.


Осим очигледних расних, вјерских и других разлика и тога што су њихови први животи припадали другим епохама било им је заједничко што су патили за слободом и могућношћу избора, наравно наметала се и једна заједничка црта, гађење на суровост и бесомучно убијање слабих и небрањених. Опет сваки је имао неописиву потребу да се освети ономе не ко је убио прво његово тијело, већ драго биће. Освета је на жалост била оно што је била покретачка енергија свима. Џеронимо је сваки пут имао исту визију како се његова мајка појављује некако као са неба и показује прстом у владиног коњаника како са дјечијим скалпом на појасу галопира насмијан преријом. Зној и дрхтавица би га пробудили и до јутра не би спавао. Милош је имао своје ноћне море, посматрао је како велики анадолски пси раскидају његовог брата док неколико копљаника прибијају њега оштрим као жилет сјечивима и прикивају за земљу.