Магле

 

 

 

Магла је у ово доба године некако нормална појава. Друга магла мени иде на живце, нека друга и неочекивана. Не она чувена Лалићева из Потарја ни она Поморавска или Донска или већ нека таква у причама опјевана. Не смета ми чак ни она што су се у њој изгубиле неке гуске, ћурке или лабудови опет из неке друге повијести. Имун сам на те и такве магле и не дотичу ме, на ове овдашње и садашње нисам имун а и брига ме је. Има владе, нема владе, има се већина или се нема. Искрено за тај процес нијесам заинтересован, смета ми та магла и маскирање. Форме и дефиниције, изјаве и тумачења, е то ми итекако смета. Присилио је на маршеве и протесте читав народ, један бивши и промашени лик, једва смо дочекали да му видимо леђа. Мало се утишало и умирило, почели људи да се једни другима јављају на улици. Нестали из саопштења издајници и превратници, Руски и Монголски шпијуни и агенти Мосада и Чекисти са дна каце. Повратио се мир у народ, а онда се на мала врата ушуњали шпекуланти и рачуновође. Уградња у све и свашта, у дрогерашке подухвате и трговину свиме што зараду доноси. Изгледа ономе бившем промашеноме и није било лако одупријети се тој фели, има их у сваком жбуну и партији. Дивљач чудна и некако флуидна, меритократска, шта год то значило у овоме случају. Личе ми на ученике оних из 48, насмијани и весели, они што гледају право у очи и јако стежу руку у док се поздрављају и обећавају. Док се десном рукују лијевом траже у џепу свилен гајтан за саговорника, а саговорници смо ми обични и изиграни народ. Да кажем и који, Српски. Они који треба да уредно плаћају порез и воле државу, гину да је бране, и пјевају о њеној слави. Да машу усташким заставама и да морају да воле Хрвате и Албанце, а да се иначе живи чути не смију. Да немају право ни на шта у тој држави, ни на језик, ни писмо, заставу не смијемо помислити да пронесемо. Чак и хомосексуалци имају право на барјак, и Албанци и Корејанци и свако живи осим нас. Не пишем ово људима из магле, није ме брига њихово мишљење. Својима се обраћам, дигните главу и пркосите, ово више није наша држава. Ту смо само да крв и зној дајемо и ништа више. Ред је да јој једном окренемо леђа, нека је черупају и комадају ти нови пријатељи и патриоте. Ми без ње можемо, она без нас нека види како ће. Не би била прва која је остала и нестала у некој историјској магли.