Резолуција

 Неке одлуке су у тренутку важне и битне, рекло би се сврсисходне. У ствари су сувишне, више производ ситуације и нужде, и са њима и без њих проблем остаје мањи или већи свеједно. Закрпа, рекао би један мој стари пријатељ. Наравно да живимо у свијету и времену које то од нас захтијева. Постоје и друге, другачије по суштини или важности. Оне захтијевају наше веровање и труд, бригу о томе како ће та одлука дефинисати и нас и наше вријеме. Нас у времену у којем живимо, оставити потомцима путоказ за неко тамо друго вријеме које долази. Прво је тамо негдје даље од нас неко донио неку одлуку, о некој Резолуцији. Право на то има, ја му га нећу оспоравати, разлоге и чињенице такође нећу оспоравати. Имао бих и ја рећи по нешто о томе, али другом приликом. 

Друга одлука је она "моја", моја је рођењем и постојањем рођена за мене истога часа када сам први пут удахнуо ваздух. Резолуција Црногорске скупштине о Геноциду у Јасеновцу, Дахау и Матхаузену. Осамдесет година неоплакане жртве, дебате о бројевима и разлозима. Чудно стање повампиреног комунизма у симбиози са колонијалном моћи, ставили су Црногорцима руку на уста и заврнули руке на леђа. Све до Видовдана 2024, тада је први пут послије Мојковца 1916 Црна Гора проговорила разумом и срцем. Бојажљиво пустила сузу и клекла у молби Богу и страдалницима да јој опросте. Бог хоће, за предаке нијесам сигуран. Нијесу нас тако учили. Можда наши потомци опросте очевима слабост и кукавичлук.