Њива

 

 

 

 

Није до мене, бар вјерујем да је тако. Цио свијет ми је нешто аветан ових врелих дана, можда ипак само ја. Све неке будалаштине и хорори на сваку банду. Јели ово дошло оно Радованово ''задње вријеме'' па ме нико није обавијестио или сам ја потонуо у алкохол и неку ''ф'' дијагнозу. Моја жена каже да је и једно и друго, ово друго прије. Треба јој повјеровати, познаје проблематику, оно за проблематику нијесам убијеђен али мене познаје као ''злу пару'' и за ту тему је мјеродавна. Мрзи ме ево неколико да пишем, ваљда сам стондиран од ових врелина па је тако и боље. А опет не могу да се баш за све прогласим незаинтересованим, има ту ''штофа'' који на неки начин обавезује. Како би човјек ових простора и почео мисао а да се не крене са своје међе. Баш међе, оне праве са каменом у ћошку и простором који тих неколико каменова одређују. Имовина је овдје некако посебна прича, не знам како је на другим мјестима али овдје свака њива има своју историју и приповијест. Исорија њиве му некако дође исто као и историја државна, зависи ко је и у којем контексту говори и памти, а њива ко њива ћути и трпи. Они које имам у сјећању сачуване као родитеље и њихове родитеље мени су пренијели своју верзију и варијанте, не бих се бавио мотивима и намјерама. Порез да скратим плаћам ја, не неко други а опет приступ тој њиви и окућници немам. Дуга је то прича и није ни лијепа ни поучна. У ствари говори више о људима и данас и раније. Говори о томе да смо с времена на вријеме окружени и будалама и злим људима. Понекад је то исти лик који мијења улоге, а понекад ускочи и неки ''гост глумац'' чисто да није досадно. Оно навикли на исте фаце па режија замијени некога да врати гледаност. Е та међа некад скоро да није битна(бар мени), а некад бих радо некоме отворио главу ту крај ње. Чини се да то и није нека ријеткост ни код мене ни код других, некада али не увијек. Сада сам у овој другој фази, ухватим сам себе да маштам о некаквим глупостима па се уплашим. Уплашим се брзине и намјере, своје не туђе. Па онда вагам, и размишљам о томе. Надам се да нећу никада направити нешто тако уврнуто и болесно, и да просто не дођем у прилику. А опет некако сам све увјеренији да ћу бескрајно уживати када се нешто тако деси, урадио то ја или Бог. Не због њиве или међе, а можда баш због њих. Та њива је хранила и облачила и мене и моју породицу. Каже да није моја и да не могу доћи на њу? Видјећемо хоћу ли, и да ли ћу моћи.