Снови

 

О сновима се овдје некада разговарало, били су што би се казало и анализа претходног и најава будућег. Уз многе друге обичаје и тај смо у задњи вакат негдје затурили. Можда је требало а можда... ко ће то знати? Ја сигурно нећу, немам мандат за тумачење тог простра између двије равни, бар ми га нико није дао. А да у снове упркос свима вјерујем истина је. Није да баш знам шта значе и представљају, нађем онако објашњење за себе и препустим му се. Деси се и то да сањам некога одређеног, најежим се и тај ме чудан осјећај не пушта данима, но по мојем скромном суду ако сањам некакву ''несрећу'' од човјека или намћора то и нема неке везе са сновима. Идиот је идиот и на јави и у сну, ако те на јави од њега заболи желудац и глава, тешко да ће у сну бити ишта друго него кошмар. Са том разликом што му на јави можеш олупати какву даску о главу, а у сну је недодирљив и свемоћан. Говорили су наши стари да се уочи неке велике погибије или страдања људима дешавали снови. Да се касније нијесу могли раздвојити и разликовати од јаве. Божије поруке у сликама нама слабо мислећима, свеједно снови су ту уз нас. Вјеровали или не у њихово Божанско поријекло, прате нас до последњега часа... Можда и послије али о томе нема свједока. Вријеме које живимо је загонетно и напорно, вјероватно је савременицима свако вријеме такво изазовно и чудно. Ипак ја могу свједочити само о овоме које живим и које ме трује својим отровима. Празним надама, нереалним очекивањима и сумњом. Параноја, нека која је мени удијељена уз судбину и први дјечији плач тражи разлоге и неку ојађену логику. Логику не налазим осим ако је неко довољно упоран да ми своју непрестаним понављањем усади као моју, слично је и са разлозима. И једно и друго понекад заличе на нешто право, но само до прве сумње. Даље идемо по старом.

Село чији сваки мирис од прије пола вијека памтим, које доживљам као дио себе често ми је у сновима. Нијесу то неки ведри и пријатни снови, мада да будем поштен нијесу ни тешки или напорни. Лица су често испред склопљених очију, нијесу ни насмијана ни тужна. Празна су и без гримасе, нијема и непомична. Не радујем им се, некада насмијани и духовити брђани у сну су неко други. А свеједно опет једва чекам да ме посјете. Отуђен сам и у неком новом свијету са породицом и неким новим лицима, мјестима и догађајима. Они живе у представи да ме познају, моје мане и посебности исто као и ја њихове. Реално странци са осмјесима и усиљеним осмјехом, без жеље и потребе да се једни другима повјеримо и пожалимо, са хвалисањем је нека друга прича. А мене било која од тих сјенки из снова боље схвата и разумије него било ко са ове стране, усуд или само моје искуство?

Још док сам био редован у посјетама селу почео је неки мој лични сукоб са родитељима, јаз између генерација? Чисти клише незахвалног сина или нешто друго? Не знам ни данас, срамота ме је да признам да ни данас вјероватно не би било другачије. Бар из моје перспективе, разлози ту нијесу важни. Неки би се вјероватно нашао и вечерас док ово пишем. Боје и мириси, осјећај у стомаку и између слепоочница, чувају успомене на сваки трен. Отац драг и посебан увијек широких и топлих дланова чију сам славу осјетио само кроз миловање, и наравно мајка, предано биће неуморно за свој пород. Борац за своју дјецу и унуке, коју ништа није могло уплашити и скренути са пута. Скромни а неизмјерно богати љубављу и ја такав спреман на сукобе и трвења? Нејасан сам себи и тада и данас.

Е кад смо код снова и драгих људи, синоћ сам сањао мајку. Испод старе трешње сједи расплетене црне косе као неудата дјевојка и описује сина, мене. Смије се и говори о мени као да ме је већ видјела, оваквог од педесет година. Покушавам да је дозовем и покажем се али то је ипак сан. Лебди изнад сјенокоса и ишчезава у неко свјетло. Нијем сам и уплакан, јастук је мокар од суза а ја данас замишљен и погубљен...