Свети Сава

 

 

  Скоро ће осамсто година или је већ унеколико и прошло од најважнијег догађаја у историји једног народа. Почетак приче се бар по ономе што сам ја упамтио везује за древни намастир Пантелејемон. Намастир, одомаћен назив за установу нама посебно као народу и појединцу важну. Назван Руским иако су ту у њему боравили Српски монаси стољеће и више, посебно дариван за свој рад од Српских владара, царева, деспота и људи духа и мудрости.

Издвојен од неких других дисциплином и канонима тешким чак и за неуморне борце за нашу душу, наше свете монахе. Светионик Свесловенског православља, данас би казали први међу једнакима. Добио је тада, не зна се тачно доба дана или мјесеца, посебног ходочасника. Посебног и јединственог по свему, балканског принца и сина већ дуговјеке династије, оданога подједнако и Богу и народу којем крвљу припада. Онај чије се име увијек пише великим словом зна зашто баш тај манастир и зашто баш тај будући калуђер. Историја казује даље о преласку у ништа мање посебан и велики Ватопед, о чијој слави и ревности у вјери и молитви знају и они којима вјера и није на некоме посебноме мјесту. Добио је име по грму купине и нејакоме дјечаку скривеноме од зла међу тим бодљама, штићен Богородицом и њеним сином. Промисао и жеља створитеља увела је и младога црнорисца међу свете зидине, дала му је и оснажила дух, изоштрила мисао и прихватила молитву. Даље је видио, боље је цијенио и тренутни ововременски и тај драги живот у Христу. Са Богом на својем десном рамену створио је и из пепела подигао Хиландарион, како се тада називао тај наш светионик и луча. Луча, она прва Расткова и она потоња Његошева. Камен темељац за оно што данас називамо нацијом био је постављен. Од темеља до крова, и од почетка до краја грађења куће у овоме случају дома превише је детаља које ваља набројати. Растко је нама молитвама сазидао ''дом''. На моју жалост, знање којиме владам је премало и плитко да бих све набројио и показао важност и значај.

Поријеклом племић и мезимче родитеља, постао је мезимцем Исуса Бога нашега. И то би било довољно за три живота. Овај наш неуморни црноризац кренуо је да шири знање и вјеру. Повјерење брата у брата и брата у Христу враћао је ријечима и молитвама, запустјеле и напуштене богомоље подизао је свуда куда та света нога закорачи. У сушним крајевима из тих стопа су навирали извори, шириле се стазе и уклањали непроходни кланци. Безумнима се враћао разум а мудрима жеља да дјелају за опште добро. Слово је из манастира и цркава сашло међу обичан народ, и икона и молитва. Србима на првоме мјесту, али не мање и другима Растко је и Мојсије и Исус. Нама Србима и слава и радост. Прва ријеч упућена преко ''изабранога'' Богу. Створитељ модерне књиге, модерне државе и ''наше'' свете Српске Православне Цркве и нашега ''Слаткога Православља''. Отац је свима нама и духовни и животни, а сјутра славимо његов дан. Посвећен је њему а дат нама, дан је то када смо престали да будемо племе ратника и обична маса појединаца. Постали смо народ са својом мисијом и задатком, Божије слуге у радости живљења. Обједињени саборношћу, вјером и народношћу са њиме на челу. Мир Божији и на здравље и спасење, срећан нам био САВИНДАН