Србија

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ах побуне, штрајкови и блокаде, младости моја добро се у дом вратила. Било је досадно без вас, полудјесмо од монотоније. Дуго се видим путовало и доста научило. Није без емоција и то се види, пршти од енергије и идеја. Ја ту енергију на моју жалост више не апсорбујем а идеје више гледам некако старачки и подозриво. Разлика прво у годинама па онда и још којешта. Како било да било добро ви сви скупа нама дошли. Учмало се некако и задријемало, само неке досадне старе приче и теме. Те о овоме те о ономе, све некако бајато и прашњаво. Баш на вријеме стигосте да то мало као сјеверац почистите и дате неку нову жестину. Свака вам част, честити представници тога новога буђења. Вала мало је и то, браво вам и хвала. Ето тако и никако другачије. Веле тамо неки како им се не свиђа и не уклапа у њихове процјене и оцјене. Ма брига вас, нијесу важни ни они ни њихове приче. Ви сте први и најпосебнији, макар данас и макар овдје. Нека њима тамо тих њихових ....., дошло је и ваших пар минута. Да им све саспете у брк и у лице. Све што заслужују, а заслужују доста. Чак ако сте се ви и начињели да сте заборавили за шта би они могли бити одговорни и криви. Знаће они да сте на њих мислили и због њих дошли.

Промјена парадигме, баш то је оно што ви сада радите и промјена наратива. Доста са тим воштаним и бременитим мантрама. Дојадиле су и богу и народу и све сметају. А ново доба тражи нове људе и нове идеје, нову парадигму. Ако сте и добродошле опет да кажем. Рушите и не осврћите се само напријед сигурно сте у праву. Без икакве сумње сте у праву, бакљу у руке и пали. О последицама ћемо касније, када за то дође вријеме. Не брините о одговорности није она та која баш вас мора обавезивати, наћи ће се неко и томе да мисли или да је некоме другоме утрпа у кофер. Студенти хеј, зар је то мало? И то какви? Из најбољих фамилија, имућни, урбани и паметни. Па просветари хеј, хеј просвета је уз и са вама. И замислите приватни факултети и школе, крем де ла крем. Па унуци револуционара из четрдесетих хеј, куд ће унук него за ђедом. Заиста крем без сумње. Побуна! Како само лијепо зазвучи и затитра срце. Или штрајк, уз то генерални! Јако само јако! Циљ је оправдан самим тиме што је изабран. Добронамјерне честитке и подршка са свих страна, поносни смо и на вас што вас имамо и на подршку која вам се даје. Не замјерите на нашој интелектуалној тромости и изостанку макар сада на почетку. Стићи ћемо ми вас само смо се мало улежали. Велика имена ви слиједите, из свијета пера, филма и дипломатије. Добар пут сте изабрали а ми у вас посумњали.

Него да се присјетим једне идеје која ме је зачудила, бар када сам је први пут чуо и размишљао о њој. Тиче се неких звучних имена наше националне, културне и политичке историје. Наиме о њиховој величини и сврставању, бирању стране и чекању побједника. Можда више о њиховом ћутању? Можда није било ћутање? Можда је био страх? Сада то не знамо засигурно. Знамо да је било. Можда се може говорити и о гласности? Неки су били и гласни у ћутању. Неки и причљиви. А обавезу су самостално пригрлили и усвојили. Обавезу да говоре оно што мисле па макар чело пукло. А нијесу, нијесу тада. Знам да не би ни данас, усуд је то малих народа. Давно је Његош дефинисао пропорције о броју и снази, не бих се ја упуштао даље од тога. Рекао је и оно чувено о страху и образу. И то је у овој причи битно и својствено и малима и изабранима.

Није овај наш свијет баш неко мјесто за опуштање, више је звјерињак. Никада се на лицу ове кугле није смјело заспати без сјекире иза довратка. Чак је њено присуство гарантовало макар зеру сна. Ни овај свијет ни догађаји нијесу нешто ново и невиђено. Чак ни ви драги штрајкачи и бунџије нијесте нови. Нијесте ни посебни. Не доносите ни нешто ново, само привид и обману. Не откривам ја Америку, давно се неко други зајебао прије мене и потражио је. На нашу жалост, пошло му је за руком и да је нађе. Прија вам о ова прича о парадигми, о новим мјерилима. Прија сигурно, само ви јој не припадате. Побуна вам је такође страна, не буни се сит и богат. Не буни се ни уплашен или скршен животом. Буни се бахат и докон, лицемјер и фарисеј. Обући ће се ''слојевито'', скупо и лежерно, извући јак цитат. Нашкрабаће га на парче картона и борити за правду. А правда је баш тамо гдје ће спустити доњи дио леђа и тачка. Само у задња два вијека палили смо кућу у којој живимо десетак пута. Због династије? Због љепше будућности давали ону коју имамо? На челу са олошем какав ви данас представљате. Нека хвала, овај пут би прескочили дијељење. Јеби га неће нас карта, глупо је увијек пробати на блеф. Побуна и паљевина уперена против њега или против државе? Можда вам је он и крив? Не кажем, можда јесте? Али ако га рушите да рушили и палили ''моју'' кућу, зајебали сте се. Једини који га може срушити сам ја, а ја сам народ. Да баш ја, онај крезуби и глупи сељак. Гласач назадних и промашених партија, који никада није био ни у Хрватској ни у граду Лондону, искрено јебе ми се и за једно и за друго. Казањ и за Ростов, за Шангај па био он и у Кини или на Млави исто ми се јебе. Волим Србију баш овакву каква је, са све кобасицијадом, купусијадом и свим осталим .....ијадама. Србију шљивовице и шаторске свадбе. И не рекох вам, јебе ми се нарочито за вас. Кажете да ћете некуда отићи. Путујте без бриге и не брините за Србију. Јебите се рођаци тамо далеко куда вас ноге одведу, а ми ћемо то исто али овдје јер ми другу кућу немамо.