Миладин Зечевић

      Скоро ће осамсто година или је већ унеколико и прошло од најважнијег догађаја у историји једног народа. Почетак приче се бар по ономе што сам ја упамтио везује за древни намастир Пантелејемон. Намастир, одомаћен назив за установу нама посебно као народу и појединцу важну. Назван Руским иако су ту у њему боравили Српски монаси стољеће и више, посебно дариван за свој рад од Српских владара, царева, деспота и људи духа и мудрости. Издвојен од неких других дисциплином и канонима тешким чак и за неуморне борце за нашу душу, наше свете монахе. Светионик Свесловенског православља, данас би казали први међу једнакима. Добио је тада, не зна се тачно доба дана или мјесеца, посебног ходочасника. Посебног и јединственог по свему, балканског принца и сина већ дуговјеке династије, оданога подједнако и Богу и народу којем крвљу припада. Онај чије се име увијек пише великим словом зна зашто баш тај манастир и зашто баш тај будући калуђер. Историја казује даље о преласку у ништа ма...

 Да проговоримо по неку о коректности или бар о ономе како је поједини данас тумаче. У коријен ријечи не бих улазио и тумачење препуштам онима који имају више знања и времена од мене. Све се у животу коригује и прилагоди па би ваљало и неки наши ставови!? Или баш и не би? Ако свему око нас прилазимо спремни да се прилагођавамо и правимо компромисе живо ме занима како то може изгледати. Тешко да би ко био поносан на себе тако ''доћеранога'' и ''упегланога''. За себе знам, вјероватно се не бих лако предавао сну и још вјероватније бих избјегавао огледало. Не због љепоте, она је ствар друге нарави, већ због онога водњавог погледа. И грча у стомаку. Функционисати данас у већим срединама даје неки маневарски простор не превелики, али мале средине не дају људима тај луксуз. Бира се само једном и крај, џаба вам промјена става и понашања. Етикета је на леђима са све цијеном и температуром прања и пеглања. Како одредити величину и квалитет простора? Скоро никако, ...

  Шта је то што одваја мене од вас? Или вас од мене? Небитно је скроз. Битно је само то да јесмо различити и да нијесмо једно већ друго или баш и треће како вама или баш мени драго. Оно не баш драго у смислу да ми је нешто мило или прија већ потреба да се од вас разликујем и одвајам. Не мора на мојој страни бити никакав ''квалитет'' , можда вала баш и изостанак истога. А можда опет у вас њега било напретек а мени због тога некако право и по мјери. Друго смо и тачка. Једнаки испред створитеља и љуских закона(бар се тако вели) у животу и поступцима другачији и сасвим различити. Каже се да смо сви потекли од искона од једнога човјека и његове боље половине и да смо кроз толико вријеме напредовали баш толико да смо и законима изједначени. Нешто ми ту не штима у цијелој причи, шта ћу такав сам. Оно да је тако зар би се то морало наглашавати и потенцирати братство кроз заједничко поријекло? Или зар би свако лапрдање о времену садашњем почињало причом о истим аршинима? Вјерова...

  О сновима се овдје некада разговарало, били су што би се казало и анализа претходног и најава будућег. Уз многе друге обичаје и тај смо у задњи вакат негдје затурили. Можда је требало а можда... ко ће то знати? Ја сигурно нећу, немам мандат за тумачење тог простра између двије равни, бар ми га нико није дао. А да у снове упркос свима вјерујем истина је. Није да баш знам шта значе и представљају, нађем онако објашњење за себе и препустим му се. Деси се и то да сањам некога одређеног, најежим се и тај ме чудан осјећај не пушта данима, но по мојем скромном суду ако сањам некакву ''несрећу'' од човјека или намћора то и нема неке везе са сновима. Идиот је идиот и на јави и у сну, ако те на јави од њега заболи желудац и глава, тешко да ће у сну бити ишта друго него кошмар. Са том разликом што му на јави можеш олупати какву даску о главу, а у сну је недодирљив и свемоћан. Говорили су наши стари да се уочи неке велике погибије или страдања људима дешавали снови. Да се касније...

        Није до мене, бар вјерујем да је тако. Цио свијет ми је нешто аветан ових врелих дана, можда ипак само ја. Све неке будалаштине и хорори на сваку банду. Јели ово дошло оно Радованово ''задње вријеме'' па ме нико није обавијестио или сам ја потонуо у алкохол и неку ''ф'' дијагнозу. Моја жена каже да је и једно и друго, ово друго прије. Треба јој повјеровати, познаје проблематику, оно за проблематику нијесам убијеђен али мене познаје као ''злу пару'' и за ту тему је мјеродавна. Мрзи ме ево неколико да пишем, ваљда сам стондиран од ових врелина па је тако и боље. А опет не могу да се баш за све прогласим незаинтересованим, има ту ''штофа'' који на неки начин обавезује. Како би човјек ових простора и почео мисао а да се не крене са своје међе. Баш међе, оне праве са каменом у ћошку и простором који тих неколико каменова одређују. Имовина је овдје некако посебна прича, не знам како је на другим мјестима али овдје свака...

 Неке одлуке су у тренутку важне и битне, рекло би се сврсисходне. У ствари су сувишне, више производ ситуације и нужде, и са њима и без њих проблем остаје мањи или већи свеједно. Закрпа, рекао би један мој стари пријатељ. Наравно да живимо у свијету и времену које то од нас захтијева. Постоје и друге, другачије по суштини или важности. Оне захтијевају наше веровање и труд, бригу о томе како ће та одлука дефинисати и нас и наше вријеме. Нас у времену у којем живимо, оставити потомцима путоказ за неко тамо друго вријеме које долази. Прво је тамо негдје даље од нас неко донио неку одлуку, о некој Резолуцији. Право на то има, ја му га нећу оспоравати, разлоге и чињенице такође нећу оспоравати. Имао бих и ја рећи по нешто о томе, али другом приликом.  Друга одлука је она "моја", моја је рођењем и постојањем рођена за мене истога часа када сам први пут удахнуо ваздух. Резолуција Црногорске скупштине о Геноциду у Јасеновцу, Дахау и Матхаузену. Осамдесет година неоплакане жртве, деб...