Поклон

 

                                                  Тихо и нечујно фебруар је склизнуо са календара. Без велике зиме, није да је нема. Сабирам добрo и лоше од бивше године. Тешко ми иде. И математика и критеријуми ми се замрсили. Волио бих да бар једно функционише. Слаба је то вајда. Како да је угурам у добре? Није била. А било је ваљда и лијепих ствари, можда и није. Можда бих и ја могао бити бољи судија. Да нијесам пристрасан. Морам бити . О  мени је ријеч. Ех да могу да свој живот гледам некако са стране. Да га не живим, да га гледам. Из туђе главе да га гледам. А неко други да га живи. Па да ми каже, тако и тако. Е онда би ми стварно било лакше. Ма могао бих да га пустим. Скоро за све, допустио бих му све успјехе(ако их је било), затим сва признања. Допустио бих му смијех, (читав је био намјештен и искварен). Дозволио бих чак и срећу моју да живи, ако је било. Али тугу моју, е то му не бих дао низашта на свијету. Тугу за годинама,тугу за изгубљеним сновима. Тугу дубоку за драгим људима. То никако. Не бих дао ни бол, која ме још држи, да будем човјек. Рањивост своју, такође не дам никоме. Шта бих без ње био, обичан скот. Кад за то вријеме дође. Не дам ни сузе, последњи искрени дио мене. Ма не дам. А година нека буде и добра и лоша. Моја је, е ни њу не дам. Ни један једини час ни трен. Не дам. И кад је више нема. Још више је волим. И са жаљењем гледам како се губи у забораву. Обилазим у сјећањима, не мјеста. И не вријеме. Обилазим лица, драгих. Некада насмијана, некад иста та лица, само у љутњи. Сјетим се и оних, за којима не жалим. И она су дио мене. Кад би дао и њих. Заједно са тјескобом. Коју осјећам са њима у вези. Чини се да бих изгубио све. Састављен од супротности, тај осјећај нелагодности и тјескобе, истакне оне боље тренутке. 

Не бих дао ни борбу, ону коју сам водио сам против себе, чак ни ону Дон Кихотовску свакодневну. А оно на шта сам посебно слаб, јесу моји неуспјеси и грандиозни порази, е тек од њих се не бих могао одвојити. Ко боље од њих води кроз живот. Ко нас боље од њих учи да се радујемо успјеху. Година као година, била и отишла. Срећан јој пут. Па када опет овуда наврати, нека само буде мало сунчанија.