Краљево
издржљивост. Упутих се пјешице, прво кроз град. Ипак избјегавајући мање и уже улице. Врло брзо сам био на мосту, неки риболовци наведоше ме на прави смјер. Одредио сам свој ритам,и колико ми је мрак дозвољавао упијао крај око пута. Памтио сам и ситне детаље као да сам знао да ћу ту провести посебан дио свога живота. Кренуо сам тога љета старијем брату. Није живио са нама. Отац и он нијесу били комбинација, која може да функционише заједно. Рано је изабрао свој пут. Него засад толико о томе. Из Подгорице сам пошао крајем маја, врелина, све што је могло већ је изгорело. Како сам се загријавао,тако је и сунце почело да се јавља иза брежуљака. Не навикао на такав призор, отворених уста. Гледао сам на једну па на другу страну. Помодрела жита у роси и измаглици, плотови па опет жита. Нека височија од мене. Затим плотови, иза воћњаци. Нестварно, сваки квадрат који ухватим очима је слика. Зеленило у хиљадама нијанси. Примијетио сам да више не журим, полако идем и упијам очима сваку влат траве. Тек почињем да примјећујем и мирисе. Рано љето и вртови око кућа, свако дрво баш све мирише. Око седам сам испред куће, све је у хладу. Одлучих да се никоме не јављам. Нашао сам неко дрво, наслонио се на њега. Умор и оно што сам чулима доживио. Одвело ме је ко зна куд. Медитирао бих тако сатима док ме неки жагор иза не прену, ђаци су у смијеху и жагору ишли у школу. После наше уобичајене горштачке добродошлице и рутине легох да одспавам. Мислио сам да нећу моћи, али само док је глава додирнула јастук.
То су иначе биле године ратова, избора, колона избјеглица. Несташица свега и свачега. Све је то прошло поред мене, Краљево је било ту да ме штити од свега. Дозвољавало ми да у хладу испод неке липе у центру проведем сате. Како тада тако и данас. Одлазак на Мораву, опет без коментара. Без обзира у које доба дана, нешто што тражи само своју причу. И одбија да буде дио туђе, макар оне о Краљеву.
Тако топао и драг крај, са бијелим старим кућама, дрвеним оградама и природом из бајке, сигурно нећу више нигдје видјети. Имају и људи тамо, неки само њихов крој. Због тога су ми и драги, и кад чујем њихов акценат осмјех ми се развуче сам од себе. Слоган им је сам бог по голубу спустио са небеса: „Нама добро а никоме зло“
П.С.“ Комшија ајде по једну љуту да наменимо"
Коментари
Постави коментар