Алфа
Наш најмлађи члан породице. Већ четири године, је онај члан породице, са најбољом енергијом. Увијек је ту за нас. Када је у породици и радост и туга. Њена енергија је посебна. Већ док је била сасвим малецка, престале су неке експрес породичне размирице. Схватили смо и ми не баш из прве да је заслужна та црна грудва. Због мале дјеце, још мањег простора, који смо дијелили. Тешко смо се усудили да потражимо најбољег од свих. Пријатеља и много, много више од тога. Наравно наш мали стан, је прије тога постао дом и још некоме. У госте нам је свратио један пар „зеба“, директ из Аустралије, знате то су вам оне птичице мале малецке не веће од врапца, вјечито радосне и распричане, без обзира на доба дана. У њихов комшилук је врло брзо дошао циркус у виду потпуно шашавих папагаја, о њима не би трошио ријечи, све би било мало. Пошто су те двије собице већ са толико шумских бића, трудили смо се да унесемо сваку биљчицу, којој је ту било мјесто па и неких озбиљних биљака, којима је било мјесто у башти. Каква би то шума била без поточића, већ кроз пар недјеља, кроз собу су пливале тропске рибице , уз музику лако се могао постићи осјећај боравка у тропској шуми. Онда једне јесени, позив телефоном. Да вам кажем то је онај дио јесени, кад се већ више радујемо славама, а не онај кад жалимо за љетом. Годину прије од власника, нјемачких овчара тражио сам штене. Већ сам и заборавио на то, а човјек зове. Да кажем укућанима? Таман посла, да узмем штене. Не дај боже, да га оставим, боже сачувај. Гдје ћемо са њим, чиме да га хранимо, ко ће да га чува кад смо на послу и у школи... У два сата сам завршио са послом, а већ сам неком својом шклопоцијом, грабио ка Никшићу, да по договору прeузмем штене. Иако она никад то није била у правом смислу ријечи. Мислим да све зна унапријед(али то нећу да јој признам). После шездесетак погрешних скретања, километара вожње једносмјерним улицама, наравно из погрешног правца. Погодих кућу, скоро од прве. Човјек видећи од куда се појављујемо колима, одмахну главом. Не баш сигуран да је добро одлучио коме је повјерио најмање кученце из легла. Између браће и сестара, изгледала је као лилипутанац. Њ. овчари су и толики, маркантни и одважни. Грудвица је само шћућурена гледала у тај хаос у боксу. Би ми је жао. Ситуација се драматично промијенила, онога тренутка када је у бокс ушла њена мајка, огромна нарогушена звијер, искежених зуба. Потажио сам очима врата, и неку мотку да се браним. Није констатовала никог, пришла је својем потомству и легла. Потражио сам очима грудвицу, ње тамо није било. Само мали ђаво, који се гура са свима и толицки се режи и поставља ред. То што су други три пута већи од ње, није јој баш ништа значило. Ко је ту шеф они су знали а мени је та спознаја следовала. Већ у колима је изашла из картонске кутије, и попела ми се у крило. Срећи нема краја, после два минута панталоне су ми мокре. Невин поглед црних очију. То се понављало пет, шест пута. На питање гдје ће да спава. Брзо је одлучено. На тераси, тон мојега гласа не оставља простора за преговоре. Ја сам спавао у фотељи, а она у мојем кревету.(Чини ми се да јој је било жао, због неудобности, којој ме је изложила). На мој гласан повик, да се неке ствари раде напољу. Послушала ме је, одмах је завршила на лицу мјеста. Чисто да скрати препирку. Десетак дана је била само у стану, прије првог извођења. Моје одушевљење што је изабрала моју патику за игру, нагло је спласнуло, кад сам их обуо. Темпераментна јужњачка породица у сред препирке, наравно конструктивне. Кученце се лагано буди и долази између нас, погледа увис и запиша нас по обући. Док јој пријетимо она сједи на тепиху и лаје. Врло брзо смо јој објаснили, правила. Након тога успјешно смо се прилагодили њенима. Тако је добила и име.
Коментари
Постави коментар