Мило

 Велика су дјеца. Напатило се више кроз живот и не памти колико. Жалосна му мајка, живот прође кроз прсте као пијесак. Да бар види Алексу, лоше су се растали. Јесу били у контакту писмима, друго је то а фали му. Навикао на њега скоро као на друга а не сина. И њега нека судбина милује, ђаво је такву понио. Перуника о' Перуника, зна да га чује а прави се глува. Доста је и њој свега. Шта је, шта вичеш ђе гори? Ма не гори, него на врх језика ми, а не могу се сјетити. На Бјеласици, не овој нашој Колашинској, него некој тамо. И још једна има ђе су наши пострадали од Бугара прошли пут. Кајма... не могу ја то ни изговорити. Опет ти о Алекси, дослутићеш му нешто. Иди и доћерај те десетак оваца да помузем, лаје пас као махнит, можда је вук. Устаде лако и цкладом се попе ка омаленом стаду. Зинула је планина, сва хучи и дозива јесен. Полако се примаче и помилова пар јагњади. Е овакви смо ти и ми људи Свети Арханђеле, све нас неко глади и милује, док стави нож под врат. А писма нема други мјесец, помози ми и сачувај га ако можеш. И ја сам га намучио, очи ми испале. Све сам на њега утоварио, и фамилију и пушку. Ова ђеца више осим њега, заштите немају. Ако му се ове домаће погани поткопају? Стресе се и ућута, прича сам са собом. Избјегава да погледа пут рођачких кућа, побјегли му братанићи, онај цвијет Васојевички. Побијено је то или затворено, а за шта ни зашта. Без кривице и суда, сад ови што су криви постали прави. Ваљало би поново у борбу али сада другачије. Мало нас је и ова коштала, нема бојева мој Мило, све ти је побијено и нестало. Хапсе кожни мантили, и чизме све. Ломе се ребра у сваку потлеушу, до Колашина и Берана. Нијесам ово баш овако замишљао. Бабе хапсе и старе јунаке са Скадра. Ваде зубе и паре водом. Мрак се надвио горе но под Турцима.  Да сам знао са киме сам друговао, легао би на бомбу, пошто би бар понекога од њих смирио. Веле комунисти, какви омрчени комунисти, вражји кот. Ето што су, ђавољи гласници. Ајде са тим овцама домаћине, омркосмо ноћас. Чује како га зову. Опет не жури, не да му се нешто. Гледа Планиници, ех да је друго вријеме, пред зору би негдје са ово мало брава кренуо пут побратима у Омер Божовић. Па онда са товаром дувана, назад уз Куче и ка Брскутским развалинама. Помисли на Ласту, била је коњ и човјек, колико га је само пута спасила. И донијела товар сама до куће, док би он сједио поред пута са финансима и жандарима. Прошло је то Мило, ово је твоје вријеме и твоји саборци. Радуј се, зар ти није по вољи? Е не није ми по вољи, све сте ми побили и нагрдили грђе од свакога Њемца. Сада већ виче и псује. Перуника трчи и покушава да га ућутка, ни абера  само је руком уклони у страну и настави сам за себе. Поче да псује и сијева очима. Јебем вам Тита и Стаљина на гомилу. Него нијесте ви криви него ја, комунизам и комунисти. Вјеровао сам Блажу, е сада уживај  гледајући затворене братске куће. А и они брадати, с коца и конопца, са рогљама и корбачима. Све им јебем и једнима и другима. Прићера оно мало оваца тору и јекну. Перуника скочи, препаде се да му нешто би'. Ајде ђаволе батали више, ево ти пуна кућа ђеце што наричеш и слутиш? И на друге стране је тако, причају људи. Зло без лијека, до када ко зна? Узе једно од ђеце и подиже га високо. Онда га благо спусти и загњури му лице до врата, мирис дјечије коже и осмјех растјераше муку која га је ухватила. Ријетко је бивао кући, и прије рата вукли га путеви кириџијски и партијски. Члан је од двадесетих, а сад би да га избацују они што се тада нијесу ни родили. Нијесу се они били са жандарима од Мојковца до Подгорице, нијесу носили депеше због којих га боли на промјену времена. Све им просто до Јусоваче, био ме онај гад сваки дан. Све по леђима чизмама, не даде бог да му се примакнем да га закољем. Пи' како се обруках, не закла' оно прасе а не човјека. Не због мене, но због оне ђеце што осакати стотине, батинама и глађу. Са великом кокардом Краљевом на челу. Глумило четника до самога краја, па сада припучило петокраку. Веле ми ови те га знају, да је гори и љући но прије. Нико зуба из Јусоваче не износи, школовао га неки Талијан у блоку, изучио занат, шта ли? Стизао је Мило најдаље до Куманова, лијеп народ и обичаји. Могло се на ријеч трговати и путовати. Лијепо ли оћаху запјевати, сада му се слуша тај преплет тонова и гласова, осмјехну се и устаде. Перуника ћути и гледа га. Мора и ако никада није, куда ћеш ноћас? Нешто сам сањала, ваљало би да останеш код куће бар једно вече. Нека на сједник иде омладина. А и мене је нека страва обузела, не би ме нагрдио да останеш самном и овом ђецом ноћас. А ни писма од онога „срећа“ нема два мјесеца. Је ли жив и здрав? Не слуша је, стари је вук и хајдук. Слабо је кад послушао. Пушку не држи у кући него у трулој шљиви испред куће. Каже му Перуника да је ноћас остави, само се осмјехну и погледа је преко рамена. Завуче руку и извади је, имао их је доста а ова му посебно драга. Њемачки карабин нов, отет у борби из руку. Велики плави Њемац, прво је добио песницом у лице и пред својим карабином одмарширао међу остале заробљенике. Чувао ју је и крио пет година. Нова и некако тешка, а бије као Свети Илија. Гиздаво је пребачи преко рамена, знају и ђеца и жена да му је мила. Мало ствари има на које је поносан у животу, на Алексу и бројан пород, и на своје Југовиће. И на то парче гвожђа. Пође на сједник, полако испод њива путељком урезаним у цклад. Полако замотава дуван добар је, али далеко од онога који је он преносио. Код потока ослушну псе по селу и тек онда укреса да запали. Пун укус дувана испуни му сваку пору. Насмија се, воли овај осјећај када му навре крв у главу. 

 Пуна је кућа, испред куће момчад и ђевојке још се види, смију се. Неће нико ланут за ђевојком. Кад се смркне ућерују их клетвама и псовкама стричеви и ујаци. Е је послије не би опрала ни Тара ни бијели снијег са Маргарите.

Уђе и Мило, шали се са врата и спрда и са домаћином и са самим собом. Доста је тегобе народу, боље овако. Дочека га смијех и жагор. Има и оних других, те подбадају и пробају га. „Смрт фашизму“ узвикну један од њих, он га само руком помаче у страну и продужи до огњишта. Да поздрави снаху, велики је човјек и друг. Сахранила јединца, још прије рата. А сада свако вече воловодница и цика њој под нос. Пољуби је и сједе поред ње, само се очима поздрави са братом. Узе и понуди је дуваном,  она се нећка али узе. Ђевер њен омиљени, некако је поред њега као да су њена браћа ту. Благо га погледа па узе кесу, замотава као мушкарац. Пита за све и ако све зна. Пита једа' писма, много се то одужи. И она се ужељела гаравога и окретнога братанића. Био је кратко кући прије годину и кусур прави војник и делија. Послије са бригадом пут продужио пут Космета. Ућуташе јер у повелику собу са набијеном земљом умјесто патоса, нахрупи десеторо одједном, неки из другога села, неки домаћи окашњели а Бога ми и неки који се никоме не свиђеше. Могло је бар ноћас без њих. Стријељају ону сиротињу очима, и узвикују пароле. Понеко одговори, али једва. Виде и они колико су омиљени и поштовани. Нека, платиће неко и ноћас, а већ за овакав пријем биће кандидата и за озбиљне батине и шиканирање. Један криви, те га је тобоже бомба ранила, није њихов из села. Негдје је из околине Подгорице, држи руку у мантилу као Наполеон, е он води игру. Нема на томе лицу усана, само посјечено куда гута и дише. Можда ђаво и не дише, него само да личи на човјека. Милу није драг, познат му је однекуд или он или тај начин како гледа људе. „Смрт фашизму“, дрекну криви и подиже љевачу у ваздух. „Лака му црна земља“, одговори неко од момчади, све у смијех и кикот. Криви се окрену и ошамари једно голобрадо дијете ни криво ни дужно. Мило се смијао крто и гласно, како се сјети? Алал му вјера како разговори ову поган. Кад шамар ућутка све, устаде и полако пође пут кривога. Што бијеш ту ђецу? Несоју људски. Једва смо и то мало муке сачували, ти би да бијеш и заплакујеш. Никога нема, ти и такви као ти побили сте му пола, а друга половина је на бункере Њемачке  и Талијанске кости оставила. А ти би да бијеш олошу безобразни. Умијешаше се и остали и прекидоше могућу свађу. Криви се само повуче корак уназад и изађе, а за њиме и пратња. Читаво вече је на сједник била легла нека сјета и тишина. Само обавезни разговори, убрзо се и почеше разилазити. Никад тако рано, и тихо. Једино би се чуо тих разговор испод њива. Обично би Перуника рано легла и већ спавала, сада се окретала на сламарици и не изненади се Миловоме повратку. Знала је да ће нешто да јој распрши овај климави мир и спокој куће и чељади. Чула је од људи свашта, и понешто што није смјела да зна. Чека док легне, тешко се спусти у постељу. Види да је нешто било, а не смије да пита. Он само тешко дише, и не помјера се. Излазио је пар пута да пуши и обиђе стоку. Пас се узнемирио, па цвили и он осјећа нешто. Погледује испод ајата пут првих шумарака. Чак је и ујутро подвијена репа и неповјерљив. Мило га гледа, зна да су били онај са пратњом и још неко ту близу. Пође пар метара до брата, он нешто поправља у огради, у ствари чека да му се повјери. Рекли му у селу јутрос. Опет је нагазио на ове „његове“  неће се то баш без циркуса... Сједе и причају, донесе им Јелена снаха, по чашу ракије. Не помињу, оно од синоћ. Брат му Миро, никада није скривао одбојност према црвенима. Мада ни послије онога са војводом Лукачевићем, није повратио вјеру у ту фајту. Стављати људима  рогљу за врат, прибијену о земљу и тући батином док чује жива сужња. Мира је нешто и прије краја рата удаљило од те класе. Није хтио никуда са њима. А ове је раније прочитао, лако би за то. Боји се, али не себи, ђеци својој и брату, а тога ђавола лако би се трсили. Ни од јачих ни бољих нијесу се њих двојица плашили. А њега од прије имају на зуб, а некако га прођоше до сад. Сада неће, како да упозоре Алексу да се пази и чува?  Досад је рат био лицем у лице, и знало се са које стране вреба непријатељ. Сад баш и није тако. Дошао враг по своје. Оно код нас није никуд ни мрдао, ту је вазда на коју год страну да погледаш. Клима му се свиђа изгледа. Промијени облик и капу, а оно што веле да су му папци наопако, лажу људи тобоже да би га препознали. Па ето ниједном нијесу.  Примири се на изглед све, почеше да се ваде кромпири и довлачи сијено са ливада подаље од кућа. Збило се и налегло у стоговима. Лакше се везује и товари, мало га је и слабо је. Ипак за ово мало стоке, дако буде доста ако Бог да лакшу зиму. Мада је ријетко да је ту у њиховоме крају, ваљда потроши вријеме и дарове  на другоме мјесту. Док дође до нас остане му само ова. Издржаће се и то само мир да послужи. Да бар неко од ове дјеце, стане на ноге. Послије како му драго. И до сада смо се некако извлачили. Пресудили су брзо, онај криви није се ни појављивао. Некуд се бестрагао, траже се такви свуда их фали. Домаћи су главни, морају да се покажу. Чак ни састајали се нијесу, послали једно дијете да га зовне. На горњем боју куће саслушавају, послије испрате и поздраве се са окривљенима. Тек повише амбуланте, зграбе га са џаде и убаче у фургон. Тобоже заборавили нешто да га питају, па ће га вратити кући. Мило неће да излази, сједи и расправља се са иследником. Зна да од тога нема ништа, ипак би да избјегне метак са леђа. Не би био први, изгледа ни задњи. Нијесу га за чудо ни били, не сјекира се око тога, зна да хоће. Ако буде те среће, а и навикао је. Смета му што га сумњиче за сто јада, крив јесте али можда први пут у животу није за оно што му стављају на терет. Лично је примио у партизане иследниковога брата, сада га тај исти терети да је издао револуцију. Гледа га испод ока, исти ђед, јајара и комита. Гад без друга у три среза, вели да је морао да агитује за задруге. Можда би и агитовао, само Мило у то није ни прије рата вјеровао. Оно што је његово, тешко је могао замислити да буде свачије. А није био циција, као уосталом нико од њих тројице браће. Отворена врата читавоме племену, све ове што га саслушавају и ћуткају Перуника је хранила и дочекивала. Испред десеторо ђеце носила последњи залогај по земуницама. Ко им подиже устанак? И ризикова да му фамилија заврши у логор? А сад издао револуцију? Сина не смије да помене, скреће тему на другу страну. Некако би лакше са њима, али се боји Алекси. Ћути и слуша, невјешто се оправдава. Можда ипак... не аветај Мило, ни паметнији нијесу из тих канџи извукли живу главу. А крив си ономе са качкетом за Колашин, када је хтио кума ни крива ни  дужна пред строј. Па оној рђи без шаке, што нијеси повео војску на браћу, него побјегао. А нешто си се и погордио мрчо, што нећеш са њима. Можеш у борбу и акцију али само ако ти се свиди. Е то тако не иде, не дамо Мило. Сад си нам гори и кривљи него било ко други. Опет га лупајући по столу пуштају кући. Погледа кроз прозор, мрак ће скоро, још мало Мило па је све готово. Онај карабин његов на столу, гледа га и мисли. Има тако понека ствар, или мал има своју судбину као ова љепота ту на сто. Никоме срећу не доноси, а најчешће од ње исте страда. Као онај из нахије од вола. Држао га три године као дијете, док му  први пут није окренуо леђа. Пушку си од партије добио па продао? Нијесте ви мени дали ништа а ту пушку сам под ватром швапском отео лично, а продао бих је једино за спас ђетета. Јеси Мило јеси и за то ћемо видјети још. А и што ти буразер држи четнике око села, и то је твоја кривица. Нема он ни за ђецу своју а не да помаже било кога шта то причате?  Понамјести чарапе  и притегну цокуле, намјести се вакат је и бољи су од мене завршавали овако. Да се завршава ово. Устаде и крену, силази низ степенице и ослушкује пуцањ. Ништа, ма може ли бит'?  Ево да видимо. Крену полако једним темпом, прође амбуланту и окрену се. Угашених свијетала тресао се фургончић преко разваљене цесте. Стаде и сачека, врата се са шкрипом отворише, уђе унутра. Милиционер залупи врата и повуче резу. Зора је а у Подгорици већ врућина, изводе све на круг. Миришу нагњечене и допола осушене смокве, и добро познат тежак мирис дувана окаченог да се суши. Зажмури, и замишља да је код побратима. Чује тихо кашљуцање, испод једнога од волтова, зна Мило ко је. Од задњега сусрета прошло је скоро десет година. Тада је некако било лакше, био је крив. Ухватили су га и са дуваном и са некима папирима партијскима. Сада је на правди бога на истоме мјесту. Нешто му се не моли ни Светоме Арханђелу ни Богу, било се авизат на вријеме.  Искашља се и изађе, није велики омален је као наше дијете планинско. А окретан и праве кичме. Ново одијело на њему и капа. Лијепо му стоји, сија петокрака на челу као сунце. Велики пиштољ у футроли на појасу. Сви пролазе поред њега, заустави по некога па га гледа у очи. Подигне му браду и неда му да  скрене поглед. Наиђе и Мило проба да спусти рамена и обори поглед, касно. Мале ручице зграбише га за лице и  подиже му браду увис. Подиже руке и гурну од себе, стражар иза притрча али га онај мали врати руком. Познајемо се нас двојица. Окрену се и трком се успе уз пар степеница. Затвореници посиједаше по кругу. Нијесу изгледа сви ту, јер врисак из зграде свима дочара гдје су дошли. Други је више кркљање. Онда тишина. Јусовача четрдесет шесте, добро дошли. Посебно мјесто. Нико не пита никога зашто је ту. Свако ћути и чека. Разговор је забрањен, ослоњени су леђима о зид. Са друге стране зида је улица и чују разговор. Иду жене и причају, изгубиле су осјећај годинама да се непун метар од њих одвија некакав другачији живот. Ни налик ономе напољу, суров и са другим правилима.  Двјеста година се на корак од улице спроводи терор. Небитно је чији, битно да је против људи. А када је против људи онда је по дефиницији нељудски. Има ту свакаквога штофа, опет су некако исти. Недостају чини се само они који су можда заслужили такав третман. Мило се смјестио на пола зида, избјегава ћошкове. Учио га стари Арбанас, кад је прошли пут био. Из ћошкова прво извлаче, оне уплашене и изгубљене. Ваљда и садисти више воле да муче њих. Више се криве и вриште када им уврћу кости до пуцања. А и чистије је, када попусти петља бира се ћошак и скровитост. Тамо се и мокри, када се изгуби осјећај.

    Старац на омаленој каменој веранди, стотинак метара од зида био је да клања. Прошао је поред и чуди се, нема никога, такву тишину не памти. Таман клањао џуму, и са минарета хоџа узвикнуо Алаху Екбер, а врисак пребацио зидине и отишао пут Старе Вароши, послије се као облак раширио равницом. 

    

Забрађена жена уза страну од бистијерне увезала бурило са водом, прекиде се веза и бурило пуче као од стакла. Не диже га, пође до подзиде скиде мараму, и поче да тужи и нариче за јединцем. Стари Арбанас  клекну и принесе дланове лицу. Мило пролази кроз сјећања, благи и заобљени врхови, питоми катуни и насмијани чобани. Ђе тамо не изгубих главу? Него ту у мокраћи и страху. Како ми га не донесе у чело или у леђа? Е Мило, да видимо од каквога си ковања, зове га онај малих дланова. Лијено устаје и иде. Шта му је, обрукаће се оклијева и гледа око себе. А онда се тргну. Спусти капут на камен и одлучно пође уз степенице.  Са врата га зграбише момци за рамена, и поведоше степеницама не горе, већ као до пола подрума. Свјежије је неколико. Прије него скиде капу шамар му је скиде, не саже се за њу, крв навре у главу и образе. Те да је и глава. Мило једва савладава бијес, пребацује себи, докле је стигао. Мали скида опасач, титовку и блузу и све вријеме га мјери испод ока. Онда примиче столицу и прича са њим као са дјететом. Душеван је нема што? Све разумије и прашта. Али да рашчисте, ово сад мора, јер је такав кућни ред и обичај. Он лично не би, али наређења су наређења. Не види ко га први удари, ваљда онај са пушком, кундаком или ногом. Хтио би да устане, мали га умирује као доктор. Само лези лакше нам је, а и теби ће бити. Стражар бије само кундаком у кости, избјегава главу. А мали само поткованим ципелама по стомаку и леђима. Задувају се и онда одмарају, пуше и нуде њега. Ћути и гледа их, као да су на њиви. Подижу га на столицу, питају може ли тако и свако мало, друже да нећеш цигарету. Па друже како ти се чини данашњица? Не зна колико траје, једва иде помажу му. Додаје му капу на излазу. Држи се некако до камена гдје је оставио капут. Ту паде, нико се не помаче. Вуче се и исправи уз зид. Сједи и покушава да смири мисли. Тешко, гори му у глави и мисли претичу једна другу. Кркљање и јауци, увели су неко дијете, ни јаука ни куку леле. Ваљда су му оца на Зиданоме Мосту, њега ће ту. Нијесу га износили, чуо се фургон и како псују како је тежак. Два дана тишине па опет неко унутра, понекада се врати, за неке само фургон дотандрче. Мила не дирају више, страх расте. Докле бију страх се трпи, чим те оставе  страх расте и осваја. Мора да проба, тражи воду и бријач. Донесоше му, како да испипа зашто га не бију? Одговор стиже у виду посјете за десетак дана, сестрична му обијала прагове по Подгорици и испословала да га не дирају, доноси му кисјело млијеко и још по нешто за јело. Морају и да је пусте. Личи на тетку, паметна је и оштра.        Jусовачки дани за њега су завршени, за многе тек почињу, видио је то. Село под Комом утихнуло, и стрепи од сваке ноћи, није се дуго чекало. Таман су баталили, да траже четнике, звијери у кожним мантилима се кренуше селима да траже Инфорбировце... а послије њих? Наћи ће они већ неке... Волио је Мило лов, више од свега, сада не иде. Неки други ловци, дали се по шумама и вододеринама. Препали се да је Стаљин изгубио бркове неђе око Цука Симонова, преврћу трапове и бију људе. Ужелио се сестри у Врмоши и сестрићима. Свиђају му се, исти Југовићи, љути и отресити. Зна Мило, друга вјера и обичаји али своја крв. Један је изгледа допао тешке робије, не зна да су двојица на мукама као Стари Вујадин. Замјерили се Енверу и Фадиљу Хоџи. И Сена сестра је умрла, не знају, а немају кога да питају. И питање би био сигуран пут назад у Подгорицу на  посебан смјештај. Поред упрета гура ћепаницу на жар и тешко дише. Перуника га таквога не памти, тешко јој да га гледа. Пише ти Алекса, скоро ће овамо једва си дочекао. Само се крајем усана осмјехне и поново потоне у тешке мисли. Далеко је са службом, да је макар ближе, он би знао. А боље је овако, нека се пази и чува. Лакше ће му бити без ове пашчади, те шпија  оца и мајку. Стоји на кршу и гледа, полако му се враћа сјај у очи, шта би ово? Ко ово направи од народа и државе? Добро се сјећа договора из устанка, то није ово. За ово нико не би ни прстом мрднуо, било је неких који су имали превише. Неке је и лично познавао, сада их има те са лимузинама обилазе митинге по селима у одијелима пет пута више. Не дају се човјеку пожалити на невољу или муку. Ћуткају и малтретирају сељаке. Причају о рату, некако ту из њиховога краја нико. Један упро па га на задњем скупу те је био, гледа у очи и говори против фашизма, као да сам га ја измислио и донио у стељу од самара. Није мој ти, фашизам настао овдје и нијесмо га ја и моје друштво ни садили ни калемили. Прије ће бити да сте га ви што се тобош гадите на њега неђе као губу или свраб покупили и нафатали се страха од њега. И Стаљин очи ви пукле и са њиме, ви сте му слике донијели и подијелили по селу. Ја ни Гајову нијесам сачувао, ни од старијега брата погинулога и ђеце му. Пита ме, оца му јебем шта мислим о Стаљину и о „данашњици“, дан му се заиста огадио. Не пита ме имам ли брашна и соли да изимим десет чељади. Упро с' брком и лимузином у народ има возача и пратиоца те му и кишобран носи, и по сунцу и по киши. А када сам постројио чету пред њиме, бјесмо другови и сједе те нам и оно мало ручка поједоше. Сад му се веле прави зграда под Горицом и не може се прић до њега од пратње и полиције. А свака шуша почиње причу „река' је друг Блажо“. Јебем им оца свој тројици и Блажу и Хитлеру и Стаљину, и да им је мало. И ономе отеченоме Енглезу исто. Јади ме знали ако знам ђе сам био и куд сам мрчио. Мислио сам биће боље и мене и овој сиротињи око мене. Вала сам пробра, алал ми вјера. А и ови те су за онијема поганима другијема отишле пукла је погибија. Дубоко уздахну, помаче се један метар и замота цигар дувана, запали и задржа дим, па га онда журно као да ће закашљати избаци. Пред вече је, па се рано магла кренула из дубодолине и кренула странама, гледа испред неко му иде у сусрет, отуд од куће. Накриви главу да види боље. Униформа је, нека нова овакву до сада није гледао, мршав момак и жустар. Нешто му познато у ходу, смио би се заклети да га је сто пута гледао, опет не зна ко је? Ђаво ми очи понио, из магле изрони  познато лице и осмјех широк. А очи као угарак, Алекса сине... задрхта му глас, без ријечи се загрлише и стегоше један другога. Одвојио би га да га гледа и да види јели здрав и да испуни очи и душу. Неће, оће још да га држи ту уз себе. Ево шеста година како се нијесу сретали, од када су се посвађали, оно јесу пар пута али на кратко. Сат или два, можда је коначио три ноћи код куће, није више. Неђе је по граница, како му је сам зна. Лијепо није, није у овоме злу никоме. Одмаче га када се прибрао, јесте Алекса али и није. Озбиљан и љут, није оно дијете што је отишло у рат. Испред њега је вук, јесте баш вук. А смије се и подиже га увис. Полако се савладаше од навале емоција, не упита га како си, ни он њега. Видјели су то један другоме у очима. Тако су се и раније када је било тешко и опасно споразумијевали. Благо мене данас и мојој срећи. Добро дошао сине, Алекса се само насмија, нешто ми нијеси шаљив стари, јели од зиме? Насмија се и Мило. Полако су ћутке ишли пут куће. Гледа Алекса имање, зарасло у папрат и драчу, није оно никад ни било посебно обрађено, у овај сутон му се учини још запуштеније. Пушти то, очистиће се, не говоре ни о чему. Тек понекад по ријеч или двије, пита га Алекса за некога од браће. Мило погледа пред собом, рат је био. Добро смо га платили, вала преплатили сине, и никога не питај ни за црнину ни за члана фамилије, рат је био. А и ово? Рашири руке и уздахну, да те бог сачува. У то стигоше пред кућу, окупиле се комшије и рођаци. Мило им што виде да је макар неко претекао погибије или робије. Попију по чашу ракије, позову да им се сврати и тихо направе мјеста другима. Браћа су млађа осим једнога, он је ту за њиме годину двије млађи, али се већ оженио и помјерио са фамилијом, да не смета. Гледају га а не познају, не бар онако како треба. Сваки дан се у кући помињао, али прича и човјек испред њих нијесу дио исте слике. Тешко и неповјерљиво дају повјерење, једино најмлађи покушава да му уграби шапку, а он је као брани. Сестра исто нешто старија замајана послом, а пуне очи суза. Гдје је био све ово вријеме када је требао. А требао је свима, можда њој највише да се некоме пожали, и да је неко саслуша и заштити и од посла и од туге. У послу око вечере покушава да побиједи себе да га не увриједи или опсује, истовремено је и љута и срећна. Мило се нагнуо и пуши, неки терет му је пао са рамена, а опет други налегао на читаву кућу и породицу. Чак се под њим и дим са огњишта не диже увис, него је тик изнад земљаног пода и гуши. Алекса са своје стране, није ни он  без брига и тешких мисли. Стигла пред сами полазак кући наредба о прекоманди, зна да прекоманде ових година нијесу само прекоманде. То су и казне и унапређења, ређе се неко унаприједи више се кажњава. Мислио је о томе, а тамо гдје иде мислио је мир је, изгледа да није. Туку се људи између себе, подијелили се Грци у сто војски, горе него код нас. Па се не зна ко кога убија и зашто, е наредних мјесеци ће бранити границу од бјегунаца и потјера за њима. Како сачувати младу војску која није видјела рата, никако, свима вјерују и не знају да се чувају. Није огуглао, гинули су му на Шари и првоборци и дјеца из равнице. Без гласа и уз врисак, када га зграби вјешта засједа. Изгубио се негдје испод Шаре у сметовима и прича сам са собом. Шкргуће зубима, мајка га зове да приђе да  једе, једва се сјети гдје је. Устаде и привуче столицу, не говори пуно. Навикао тако и само слуша, о годинама и сушама, војскама које су продефиловале и страху и невољама које су донијеле. О страдањима њиховим и погибијама ту око села и мало даље у варошима. Не иде му у главу зашто? Шта је то било битно у тим забитима да је вриједило толикога страдања. Некако се надао да ће све затећи како је оставио, и да је рат однио са собом на плећима далеко, далеко од куће и села. Изгледа није, и ту и тамо гдје је отишао било га је превише. Гледа оца, а не познаје га не бар тај поглед. Шта му се десило, да га није он чиме наљутио и разочарао? Мораће га питати, не може сада ујутро ће. 

   Сања како са оцем прелази набујалу Тару, ријека их раздвојила и не чују један другога. А добро се виде, оклијева тренутак па гази преко отац је тамо, нема узмака и размишљања, дави се али не паничи онда рука у мутној води тик испред њега, отац је није ни сумњао. Смију се и иду, негдје је око поноћи, сада до јутра жандари спавају, пили су и сада један по један спавају. Први ће са товаром Мило, сто корака па када заузме бусију са пушком и бомбом, онда ће и син за њиме. Пробуди га Мило и тихо без ријечи изађоше испред сламом покривене куће. Без ријечи су грабили њима знаним путељцима, тек на крају стране успорише и посиједаше испод клеке, као много пута до сада. Ред је да се добро испричају, имају о чему. А да бројна породица не чује нешто што не би требало. Причају брзо и само оно што мора, гдје су били и са киме. Какав се ко показао. Мило први, не дугујемо никоме ништа, иако су ме и затварали и њихови и наши, сада је то свеједно. Све је ђаво понио, него ти то боље знаш, чувај себе и породицу. И не жури са повратком, овамо су нека чудна времена. Тамо можда и сачуваш главу, овдје сигурно нећеш, не дају. А знам да ти је доста и пушке и ратовања. Опасније је сада овамо, ријеч убија а не зрно.

     Пуше и полако иду откос по откос, да оправдају уранак, увијек у селу има неко будан. Надомак шуме већ их чека прва извидница, врућине су па није могао у кожном мантилу, зато је ту згужван у руци качкет. Насмијан и срдачан, жбир прави до скоро друг и рођак. Загрљај да би се и јачином загрљаја препознала издаја или сумња. Алекса то осјети и пође да повраћа, само погледа оца и косу. Мило се насмија, добро сам га научио осјетио је ову багру без ријечи. Алекса настави смијех и добаци косу придошлици, ајмо муњо ка' некад, и пође пред њиме. Тек оба знојави, у дну локве брусом умивају косе, звук камена по сјечиву годи Алекси. Придошлица није планирао, рачунао је да већ подноси извјештај кривоме. Данас ће да коси, у пичку материну. Могао сам код куће и да ме дочекају. Него криви запео читаву ноћ, да се иде па да се иде. Не познаје он Алексу и Мила, слабо су га информисали. Могли би нас лако отарасит да се не боје фамилији. Овако они нас пуштају, а не ми њих. Јеси ли се уморио „муро“, да те промијеним, пита Мило. А све се смјешка, да му није ко пренио за мене и да сам га ја за задругу ошпија, а за пушку баш нијесам његови су Југовићи па нека њих пита. Не добра је коса, па сама коси, ка'њина понавља у себи, никада нијесу имали да ваља ни косе ни виле. Вазда су о некаквоме другоме јаду радили. И данас су поранили да некоме врат сломе, не зна се који је гори ови' стари те све кашље или овај манити. Платиће ми „криви“ ако ме ошпија?, у неко доба ево Перунике низ бријег, носи у мараму нешто. Биће ручак, ђаво ми га изио данас и са њима и са косидбом. На силу одлама парче кукурузнога хљеба и парче сира, жваће али му суво грло, нешто си се „муњо“ загрцнуо, нема у Југовиће макарона и масти, било је соколе било и у Југовиће и код осталих, и ориза и мармеладе. Лажеш „муњо“, ка' кад си био мали, није се у Југовиће торбама и џаковима  доносило из команде талијанске бар док смо нас двојица били на терену, јес' послије „соколе“ не мање него другима. То сте ви „муњо“ доносили, ако не неђе пофатате и мучки побијете, да би се прали пред народом, који то ми „соколе“? ја сам био ђе и ти од првога дана. Виђе Алекса да је претјерао, али опет настави, ти можда и јеси али твоји стричеви и скоро сви у фамилији нијесте. Не чекајући одговор узе косу и крену да коси са другога краја, да му је саговорник далеко и да га не слуша. И саговорнику доста збора и разговора једва се поздрави са Милом и изговори неким јазом, који се мора искрпити и очистити, Алекси само махну руком. Овај га не удостоји поздрава, бијесно крену косом у росну траву. Криво му што су и његови морали узимати талијанска следовања, боље да су покрепали од глади. Љут је и на оца и на мајку. Примаче се пита их обоје док сједе, они гледају испред себе и ћуте. Мило устаде подиже косу на леђа и поче откос, а мајка испод ока га погледујући уздахну. Лако је сине било онако како си ти отишао, ја сам требала да сахрањујем свој пород, од глади и биједе. Љути се колико хоћеш то нијесам могла, да вас рађам и подижем па послије да вам од луде главе копам гробове нијесам могла. Заплака се па настави, подигла сам их и сачувала у животу на копривама и листу и на капљу варенике ако је било. Устаде обриса сузе и једва се испе путем којим је дошла. Алексу напустио бијес и љутина, мајчине сузе га такле и поколебале. Не сиједа, коси читав дан руке не осјећа ни крсти. Мајка долази још неколико пута, донесе понешто и остави у хлад. Мило коси са једне а Алекса са друге стране, састаше се са мраком у самој локви. Мило вади дуван кесу и би да запали. Алекса му узе кесу, и велику кутију правих цигарета, купљених за оца још у Ђаковици донесе из блузе и спусти му у крило. Пробај ове стари, кесу узе и два корака иза замота цигарету и спусти се у дебео откос. А некада сам им ја носио дуван, а овај је баш како треба, мога ли ? Алекса не зна шта га пита, мога ли шта, хтио је да га пита јели могао а да не расплаче мајку. Па промијени, мога ли главе изнијети сине, не знам још није готово видјећемо? Идем на друго мјесто, тамо је рат само граница га дијели од нас. Обојица знају да тамо гдје се ратује не свира музика. Нема му што рећи. Полако пазећи да један другога косама не дохвате, већ мраком стижу кући. Шале се и причају. „Криви“ чека читаво јутро, наслушао се о Југовићима и о онима са брадом и о овима којима је клијештима чупао бркове. Мајку им јебем иста олош, сјутра би то издало и кренуло за краљем или за Стаљином. Не види у својој мржњи сво проклетсво своје и онога коме припада скоро као пас. Пас негдје и покаже осјећања, криви не. Никада и није, осјећања су код њега оно што комесар нареди и каже да је у реду. Сви ван тога круга су издајници. Чега питао га је отац, свега одговорио је и почео да набраја, државе, партије и револуције, када се отац насмијао од муке и пожелио да такав лудак није његова крв, „криви“ је без размишљања пуцао у њега, и опет би. Послије је комесару чије име није знао, само надимак из Шпаније плакао у крилу. И њега је лани ухапсио и убио, њега којем је толико вјеровао. А он нашао да сумња, у револуцију и данашњицу да сумња. И њега би опет и све који сумњају. У револуцију да се посумња, у људе можда али у толику количину правде и чистоте каква је револуција? Око подне му пристиже на рапорт жбир, чуо је од других да је био у моби. Косимо ли то по селу, старим пајташима и бившим друговима? Или бринемо да нам неко ово мало слободе и државе врагу не преда. Жбир ћути и гледа кроз прозор, гужва качкет са петокраком нашивеном на њега. Не долази до ријечи, таман заусти нешто да каже, а „криви“ њега нападне за небудност. Пита га и одговара умјесто њега, о старом каже да зна све, једино му се овај млади некако провукао испод радара. А брзо би га разоткрио, само да га једну ноћ примакне на конак. Жбир се смјешка, баш би волио то да види. И један и други са својим чинстунством, и револуцијом а обојица луди. Бар од једнога би одахнуо. Удеси се некако Мило нешто тих дана дође да потргује, донио му нешто мало пара Алекса, па макар брашна да се купи, и пошао са оцем да му помогне натоварити на коња. „Криви“ га са прозора уочио и излетио напоље, раширио руке у поздрав и загрљај. Понесе га онако кривога залет до половине пута, понада се да ће му у сусрет поћи бар један од њих. Уби га хладноћа као пушка, да не би народа около ни абера, овако га повријеђен понос и бијес покрену, боље да нијесу. Лајући се устреми прво на старца, па се онда окрену ка млађем. Умјесто узмицања и правадања дочека га напад којем се није надао, ђе си курво талијанска, носиш ли још мајору Лашићу и екипи депеше са стола из нашега штаба, па те по награди оправили овамо ђе те нико не познаје да бијеш и пресрећеш народ. Руком крену за пиштољ а криви трком ка канцеларији. А тражио сам те није да нијесам, но те не мога докучити. „Криви“ је иза врата и гледа ко је чуо, сјети се те приче. Није он то намјерно него да се нашали са скојевцима, да виде да ту стари борци и заслужни устаници треба да се питају а не нека балафурдија. Послије су то против њега користили и партизани и четници, откуд то овоме жутоме. Тамо није био у устанку. Неко му је рекао овај стари фракционаш и шверцер. Оставићу га за сада на миру а платиће ми и то са каматама. Познајеш ли га сине, озбиљно си га увриједио? Не него ми причао један наш из јединице, служио је код мене у воду. Када видјех да крива сјетих се приче, негдје је из доње земље. Па га измакли у планину. Не бој се од њега, крив је свакоме доље и коме је добар дан назвао. Десет дана касније Алекса сврати да му се на објаву за повратак стави печат и потпис. „Криви“ бијаше негдје послат и скрајнут, па му само војник послије салутирања попуни формулар. Са шапком под руком и аутоматом о рамену полако се упути назад пут Веруше, па ако наиђе неки камион ка Андријевици или Колашину. Опомену га клопарање уз пут, пред вече је сав прашњав био у Беранама. Тешко му је било да крене, али одабрао је тај пут и нема назад. Мило гледа са крша, као да је био сан. И јесте нико није долазио ово сам само сањао. Извади кесу са дуваном, па га нешто нажуља у џепу, кутија цигара, извади једну и омириса је. Осмјехну се, њу ћу касније. Спавао је мирно, никада докле памти није спавао до десет, синоћ јесте. И устаде лако, нашали се са Перуником и изађе напоље, добро је прошло како је могло. Лагано се упути са вилом и грабуљом да пар пластова што су остали набаци на стог, ваљда се слегло. Мајка и сестра једна уз другу, мало је био са њима, премало ни нагледале се нијесу. А некако тврд и не да се примакнути. Мрзе га и плачу за њиме истовремено. Једино не смију испред Мила. Алекса је сузе намијењене мајци и сестри, просипао пењући се тромеђи са ранијим комадантом реона да прими дужност. Колико су му недостајале, и њежност и брига. А све овако, пуних очију суза повуче војника поред себе до земље и даде знак свима осталима да се прикрију, узе на нишан колегу који их читаво јутро завлачио и уводио директно у засједу. Овај се окрену и позва их да се предају, покуша да пребјегне са торбом и да уграби низ страну, паде као да је запео за нешто а тутњава бомби и рафала на маломе простору ускува. Брзо су појачања из Ђевђелије помогла да се осигура граница. А пребјега на носилима, мртвога вратише назад, изгледа је за новац преводио и сакривао бјегунце, и са једне и са друге стране. Ко би видио или посумњао брзо би био послат у патролу са које се није враћао, бар не жив. 

  Рат је за Мила почео у краљевој резерви годину и по прије рата а завршио педесет пете или шесте, када му је син демобилисан. Радо је говоре, опсовао и Тита и Хитлера и Стаљина, грехота је рећи да је прескочио да опсује Дражу. Остао је одан себи и својим идеалима, одан и пријатељ људима. За оне друге у његовоме срцу изгледа није било мјеста.