Пут

 

 

 

 Пут, ријеч кратка а значи пуно. Ево и ја да се позабавим једним а могао бих и многим другим. Село моје бар га тако доживљавам, а понекада као неко' нечије и друго а не моје. Али то је мој проблем и са тиме морам живјети. Оно што желим да у разговору кажем тиче се више људи, људи' опет ако се тако могу назвати. И то је мој проблем само патологија о којој вам причам није само мој проблем већ и ваш. Ко год прочитао ово моје наклапање наћи ће нешто и своје, оно не баш блиско али ипак његово. Када човјек сагради кућу уз пут? Што је био његов наум? Крчма, кућа јавна или приватна? Не знам, баш ме и брига. Ваља му да пролазницима назива добар дан или помаже бог, или ако је штедљив на ријечима климне главом. Минимум је, бар ја тако мислим кућнога васпитања? Ако је опет рођен ту крај пута, носи баш такво васпитање. Неком аналогијом каква и ђе кућа такво и васпитање. Богами слабо, моје је искуство. Има и другачијих примјера само изгледа рјеђе, и то васпитање је по мени једини проблем. Проблеми као што знате увијек имају рјешење, овакво или онакво свеједно, мило мени или некоме другоме, па ни то није битно. Битно је да се проблем ријеши, свима се свакако неће свидјети, и не мора, навићи ће се. До посрнуле колибе мојег покојног оца има неколико путева, лоших и стрмих додуше, мени су ипак драги. Водили су ме као дијете топлом очевом и мајчином загрљају. Сјајним мајчиним очима на вратима колибе. Већ емоције куцају по тастерима па да мало скренем на другу страну. Један од тих путева је мој овонедјељни проблем. Мој је пут а кажу да није, како мајку му? Па зашто није? Како ћу колиби својој и успомени на мајку, на оца? Није мој опет ми кажу, њихов је. А мој није.???

Извини оче тамо на другој страни и ти ђеде, одакле сте се створили ту па ништа ваше немате, нећу вам доћи и орезати подивљали коров. Нека се пред зору сјене ваше потуцају по драчама и шикари. Не љутите се на мене, ја бих дошао али како? Не тата, нијесам лијен него ми не дају. Можда ти знаш зашто, ја ето не знам. Говорио сам ја теби да ти нећу долазити и жив док си био. Љутио си се на мене и говорио да су ти то браћа? Јесу ли оче? Јесу ли ти икада била браћа, и када си своју дјецу сијао по свијету ради њих? Браћа? Ти си сиротане мој био сироче, а и ја сада без тебе. Лако си изговарао то брат и поносио се тиме. Празнином си се поносио оче, браћа су можда некада и била, твоја нијесу. Ја сам стасао у другоме времену без илузија и варки, а ти си живио у лажи и обмани. Нијеси томе крив и просто ти било и на овоме и ономе свијету. А пут ко пут, нека га. и нека корова и драче, рашће на другоме мјесту руже и на томе мјесту сјећаћемо се свих вас који то заслужујете. Ви који идете мојим путем и газите моју младост и успомене, желим вам пуно, баш пуно успомена наравно ружних и непријатних. Рекао бих здраво, али реално није му мјесто у овој причи.