Успомена на старе дане

 

Док се зора спремала да на јуриш освоји маглом испуњену долину Веруше, а први зраци сунца као мачеви разгртали сјенке врховима Планинице. Са друге стране у питомој Грбодољској удолини у потпуном мраку. Будан је и нешто сјетан Саво, узнемирен је нечим. Полако да не пробуди чељад спрема огњиште за ложење. Напољу ломи гранчице и косијером крати дрва, тек када све припреми укресаће напољу кремен у труд. Гледа са врата, три сина као јаворови, очи су му пуне мушке снаге и љепоте. Опет је немиран и љут, откад су се браћа одвојила и преселила није се порадовао ничему а да му та слика не прође испред очију. А зна да је тако морало, нема ту Бог зна колико имања. Нешто га стегло и гуши. Прољетос су све на вријеме позавршавали, остало је још да на Слатачким и Каменским ливадама, покосе дебеле откосе отаве и збрину сијено. Послије би са богатим малом уронио у питому јесен. Опет га загуши, трећи пут јутрос, закашља се. Исто као онда под Тарабошом  пред братску погибију. Наљути се на себе и изађе, наслути сунце иза висова па уђе у кућу. Клекну пред иконом Светог Арханђела  Михаила, помоли се  за брата, војник је и ратник. Па редом за све остале, на крају за миљеницу Јелену, ћерку. Удао ју је лани, а још је тражи очима по кући, жао му је, што је на Веруши хладној и суровој. Зета цијени и воли, мада су другачији. Свидио му се у Надмеђеру, доста је старији од Јелене али човјек чудна кова. Тих и одмјерен, домаћин и газда. У ропству друга прича, постојан и тврд. Перјаница Вешовићевих извиђача, јунак Тарабоша и Букове пољане. Помоли се и за стоку, живи се од ње. Онда изађе и позва тихо Пашу, Шарпланинца са кованом огрлицом око врата. Звијер велика скоро као медвјед појави се од торова и скочи уз њега, помилова га и нешто му шапну. Паша у трку облетје имање брундајући.  Ту је у удобном дому, окружен браћом и рођацима. Узимају га за озбиљнога, једнога од најбољих у племену. Радованов син, бољега педигреа његова Лијева Ријека није му могла подарити. На вријеме се женио од куће официрске и војводске. Синови га украсили и подупрли а ћерка сама на врху круне. Ни весеља у дому не фали, радни су му и вриједни. Предуго је ипак на Грбодољскоме камену, зна да се тако њихове приче не причају. Некако ту за бајке нема мјеста, бог је тако удесио. Гледа са прозора кућиште напуштено, Гајово, живи су то је најважније али му је празно и бјежи очима. Зна да је тешко, скоро немогуће испливати из сиромаштва, и немоћи. Помажу се између себе, гријех би био рећи да нијесу такви. Али понос и оштрина, немоћноме не допушта такав третман. Вријеђа га и понижава. Гајо одсели Веруши и Мркоме Кршу има десетак година. Још се на набијеном земљаноме поду није ухватила ни трава ни маховина. Михаило му стасао у лијепога и окретна човјека. А на Јовановоме огњишту, мало даље не може се распознати гдје је била кућа, а он памти Радованову потрагу и лелекање као да је погинуо. 

  Зато га његова срећа љути и уноси неспокој. Боји се синовима, и гледа да их не прати по двојицу никуд. Ако их неко зло чека наћи ће их. Па боље једнога него двојицу или не дај боже... устаде и пође ка дрвљанику. Узе сјекиру у руке, наслони држалицу на стегно и прекрсти се. 

Знојав и тек загријан погледа пут Вјетарника, па пут Планинице, прође поред  Љубице и узе џамадан, наби у џепове мало дувана и у обрамицу парче лијепога жутога кукурузнога хљеба. Ако бог да Домаћине? Пита јетко Љубица, до браће Љубе, до браће. Љубица потрча и из сандука извади боцу ракије, и замотан у папир шећер и још по нешто. Осмјехну се и прихвати јој руке. Пољуби их и понуде стави у торбу. Сврати до Јелене, ако стигнеш. Оћу Љубе оћу. Брзо је са Јабучкога цклада бирао ђе ће прво. Богами им се ужелио, не би им жив признао, а фале му. Код свих мора ући и поборавити, да не замјере и наљуте се. Понекад му се чине као Арбанаси па се смије и шали на ту тему. Толико година једни поред других, морало је понешто и прећи. А није, зна да су туђини брзи на кавгу и разбојништво.

  Ко га је први, од браће уочио не виђе, пушка једна па друга, плотун испуни долину Веруше, дозивају га да почне са Скубаче, и са Ћећерача се чује продоран глас. У општу вику и дозивање се укључи и Мико Гајов. Продужи пут Платна, ту му је близу и ћерка на Пећинама Оровића. 

    Сви сиједају око њега и нуткају тиме што се затекло у кући. За то вријеме  шаљу ђецу по селу да узајме оно што нема, планина је то и оскудица у свему. Осим у жељи да се драг гост дочека како приличи. А Саво то свакако није, он је у тим скромним колибама и гост и домаћин. Од њега се тражи савјет и благослов за сваки важан поступак. Док говори сви ћуте и гледају га нетремице, да им нешто не промакне. Дуго ће пошто пође од њих домаћина гледати другим очима у селу.

 Прво се обраћа снахама, и уздиже домове одакле су доведене, умножава бојеве и мегдане њихових очева и ђедова. Хвали чистоћу и уредност, а као правом дјеверу не промиче да примијети, да дјеца љепотом и памећу личе на ујчевину. Драго је њему што је у братскоме дому тако лијепа и насмијана. Тек код части која се изнесе испред њега заврши са снахама,  не остајући без ријечи ни на сам дочек. Снахе се радују његовој посјети и даровима, јер без њих он не би ни потезао скоро дан хода. Ни једну не заборави, и некако сваку дарује баш оним што јој је нарочито драго. По некој донесе Барски нар, нарочито купљен у Подгорици или на Ријеци Црнојевића. И посебно чуван за ту прилику. Да је подсјети на родитељски дом и младост. Понекад остане и непоједен на врху креденца као успомена на долазак омиљеног ђевера. Слично и замотуљак сувих смокава обрадује неку од њих. А са некима подијели и цигар љешанскога дувана. Зна да јој домаћин то другачије не би дозволио. 

  Онда се без изузетка преда братаницама, ако бог да он ће бирати за кога ће се удавати, и давати благослов новоме пријатељству.  Зачикава их која ће прије до извора, и која добро рачуна, и ако су обавезне школе још далеко у некоме будућем времену. Води се рачуна да женска ђеца добро рачунају и пишу, попу се за то нарочито плаћа и награђују га. Да у немогућим условима организује и одржи некакву врсту наставе, лишену молитава и описа бојева. Од њих ће живот тражити друге и другачије жртве. Пошто их све а да ниједну не запостави, похвали и изрази задовољство њиховом љепотом и памећу, Саво у трену промијени глас и лице. Благост и топлина, замијени хладноћа и озбиљност. Накупило се од задњега гледања, доста ствари које се морају расправити и договорити се како да се решавају. Говори се тихо и у пола гласа, никада се не зна ко слуша. Браћа га прво саслушају, па затим они наставе. Не износи се још ракија, договори су озбиљни и обавезујући. Тек када се све добро изанализира, почну шале и жагор. Женска чељад се размили по кући и радосно послује. Дотле су тек приспјели момци запостављени, и по нешто им се крива, они би то другачије, а сигурно не тако. Једино се чује одсјечно “мучи тамо“. Сада су они у центру пажње, баца се камена с'рамена, уврћу руке и показује узаврела снага. Зачикавају млађе а већ ожењене стричеве, смију ли се потркати са њима, или скочити у даљ. Све оно за шта би им следовала примјерена казна у другој прилици. Тек тада се старији на челу са Савом упуте на сједник договорен већ на почетку, код најстарије браће. Да им се укаже част и да му буду гости. Двиска или јагње поодавно је у котлу и кува се, испод сача на трен избије мирис хљеба или меса. Док се на жару велики планински кромпири, кувају у другом котлу. Југовићи су тихи али весели, краси их и слога. Понекога са стране  превари брза препирка или свађа, честа али краткотрајна. Ако заноћи, до јутра је исчезла са Верушким маглама. Граничари су од давнина, због тога су некако увијек близу оружја. И мјесто за обичан братсвенички разговор, бира се да је уклоњено са брисаног простора. Да један гледа  оно што се  дешава иза другога. Године су их и поред свега снажиле. Боже свети и свети Аранђеле, хвала ти, захваљује се Саво на томе што их је нашао онако како воли. Снажне и оштре, а највише због тога што су шаљивџије и нијесу лукави. Са осмјехом у углу усана успиње се Јабучким цкладом, видио је и кћер. Наслутио је у њеним очима да ће изгледа бити ђед. Опет се осмјехну, није могао да пита. Са зетом је уграбио само пар ријечи, није погријешио у вези њега. Прија му његов став и одлучност, а није наметљив и не иде за другима. Тек на прлима изнад Грбог Дола успори. Погледа са главице кућу и штале, охрабрује Пашу да му приђе. Из дубине храстове шуме затресе снажан лавеж, Ђојо најстарији син, потрча да га ухвати, можда је нечије дијете?  Али Паша је већ код њега и од среће трчи у круг и преврће се. Љубица се смије, мило јој је кад га види да долази од некуда. Следећих недјеља биће код куће, иако су синови одрасли, без Сава јој је необично. 

  Сјутрадан је недјеља, ваља бити на литургији послије послови неће дати, да бог опрости. Лијева Ријека пуна, испред цркве гужва, мирише сва главица тамјаном. На скоро свакоме споменику горе свијеће, и неколике одиве обишле род и по некога упокојенога родитеља. Обукло се најбоље и најсвечаније. „Помаже Бог“ чује се на сваку страну, грле се и поздрављају старци, саборци из заборављених битака. Позивају један другога на ракију, а ханова и кафана бар десетак. Они практичнији тргују или спремају терен за трговину. Чим сјаве стоку са катуна и прећерају мрс кућама. Богами  има и понеко показивање ђевојке или момчета зрелог за удају или женидбу. У некоме од ханова неко гусла, вјешто превија гудалом. Застане па се неком шалом обрати присутнима. Смијех и зачас се вратима хана не може прићи. Они ближи препричавају шта се унутра збива. Опет гусле, сада мало дуже него прије, чека гуслар по обичају да га моле, тако се ваља.  Саво их је скоро чуо, баш скоро. Сјети се Мико је, прогура се унутра и наслони близу банка. Личи Гају, од оца је и научио да гусла. Дјелује озбиљно и намрштено, с времена на вријеме оштро се окрене по просторији и стријеља погледом. У трену промијени израз лица и широки осмијех освијетли полумрачну унутрашњост хана, зачини осмјехом шалу на свој или на рачун некога од присутних. Воли људе „галиот“ и зна са њима, поноси се Саво када га види таквога. Поручи му ракију и мезу, не устајући и ако нешто млађи, Мико се насмија и позва ханџију да и стрицу донесе ракију. Тек тада устаде и на клин иза себе окачи гусле. Шале се са гостима и дају пиће, Мико је трговац са добрим гласом и имиџом, кумује у десетак Арбанашких фамилија. Зову га на умир крви и када се главе котурају низ Проклетије. Важнија је селу и племену  његова него некад Књажева или сада унукова му глава, на ријеч му се даје и ђевојка и мал. Саво стари ратник, и први домаћин од Колашина до Подгорице. Стриц и братанић, поносе се Југовићи и једним и другим. Како Саво помисли  прије неки дан, нијесу њихове приче такве. И сметају, сметају Књажевим лижисаханима, навикли су уз Петровиће да капетанују и кметују. Да постављају попове и дијеле парохије. Са Вјетарника до Бихорских села. Таман су се новој власти умилили, а ови се однекуд примакли и гледају мјеста себи. Има ту чудна свијета, одметника oд свиленога гајтана Петровића, до зулума Зека лудога, поскитаних двадест година, стараца који не знају на коју ће страну. Пљачкаша и убица под свима могућима ознакама и кокардама.  До последњих дезертера из србијанске војске. Одметника од морања и нужде и осветника за ниђе ништа. Ни општа амнестија, и праштање сваке кривице не смири их него им даде крила. Пун је сваки шибут, и превијача. По једно прежи са пушком и бајонетом. Једни се буне на новога краља, веле жао им државе, уствари жао им позиција и командовања. Други се нашли да за рачун нових ратних профитера очисте Потарје и домогну се туђих имања и шума. Граде се модерне пилане и електране, уз туђе шуме и ливаде уз Тару. Враг понио шалу. Жандари трче по мјесец два за једном групом, па им се додијели ново силовање и паљевина. Повјерљиви шпијуни упру прстом у друге а за оне утврде да су напустили терен. Гину домаћини на ливадама. Освићу преклане фамилије, комитује се на сваку банду. Звечи Од Врмоше и Грнчара свако мало пуцњава и лелек. Горе него у швапско вријеме. Жандари као слијепи тумарају и постављају засједе те и они уберу кад правога кад кривога. Југовићи мисле да ће их то заобићи, нијесу са том дружином ни на „помаже бог“ ни „добра ти срећа“. Колико су вриједни, толико ураде имања и чувају фамилије. Не треба им туђе, и зазиру од отетога и опљачканога. Нијесу јатаковали комитама, провели су вијек по логорима швапскима. Па због тога мисле да су имуни и поштеђени. А нијесу, слабо су и вријеме и људе процијенили. А сметају и онима у шуми и онима што код куће о јаду туђему раде. Од комита у те десет година погибе цвијет васојевички, изгибише на имању повише Увача у Кошким планама Оровићи, домаћини и ослонац села и племена. Ни криви ни дужни, послије се наниза, па се сваки лаз од Комскога крша до Колашина, украси понеком погибијом и трагедијом. Крену продаја имовине, а пилане и млинови Сарајевске и Подгоричке господе испунише буком читаву долину. Комите се лијепо намјестише, да руководе радовима а домаћини стрекнуше брдима. Сада су комите и жандари на истоме послу, и прогрес крену. Како је кренуо тако је и прошао, прво лоповским аферама, а касније и много суровије.

 Некако у то доба прогреса и ова два наша Југовића, завршише започето. Сава нађоше мртва, кренуо на пут по договору. Са десет куршума у леђима. И донесеног  у дубирог дако би изгорио и ватра прогутала трагове. А Мика десетак километара даље плотун уби на коњу, и коњ уплашен пуцњавом однесе га до повише Грнчара и Плава. Нема' га ко донијети, но га сахрани ту уз локалнога пароха муслиман који га је нашао мртвог на својем имању. 

  

Једна епоха тога краја заврши се тужно, једино на њих подсјете јасна и насмијана јутра и снажан жубор Таре и Опасанице. Поодавно од њих двојице нема никога, осим свијеће у цркви која се не заборави упалити. Понекада се јаве у сну, али ко би их данас познао. И лик и име су блиједи и пред заборавом. Како се понекада деси да људи личе једни другима, тако се учини да и нека времена наликују једна другима. Жандара и бизниса видимо има...