Из дневника Инкасанта

 

    Хронике ове, овакве или онакве, неважно је најбоље ће остати, са обзиром на количину и квалитет односно изостанак истога  вјероватно допринијеће и трајању. Наравно и формирању ставова и мишљења оних који их буду читали и узимали за озбиљно. Ми који се дрзнемо да их остављамо иза себе као испљуван тротоар, то знати нећемо али свеједно имамо потребу да их оставимо онако како смо их ми доживјели. Надам се без јакога личнога печата само са оним обавезним садржајем а уредници ћемо наравно бити ми. Суд о нашим“хроникама“, поштен и реалан никада нећемо чути, он ће доћи послије нас. Ако у ове зимске дуге ноћи негдје гдје вас је живот оставио вечерас или наравно неко друго вече тамо иза поноћи уз лоше свијетло и  очију жељних боје и страсти будете читали или само прелазили очима преко исписаних редова. Са ове стране овога истога текста сам ја, као и ви затечен и остављен. Са том разликом што ћете ви знати о чему сам ја мислио ових тренутака а ја и поред све знатижеље нећу моћи продријети погледом и осјећајима до вас.  И ако дјелује обично, некако је тужно и мени недостаје ваше мишљење о некоме посебноме тренутку. Бог је тако хтио да не можемо остварити другачију врсту комуникације, вјероватно је за то имао добре разлоге или није а како то не можемо измијенити ево вам ових неколико редова ако вам буду од некакве разоноде. 

   Рођен сам ја и још оваквих сличних поткрај двадесетога вијека по нашем рачунању времена док је Мјесец био усамљена појава ту у комшилуку, бринуло се о томе да му се ускоро пође у сусрет и да добије друштво. Донекле се и успјело, не може се рећи да није. Колико је та наша тадашња потреба била рационална и корисна питање је које ја себи нећу постављати. Чини ми се да има оних питања која траже већу пажњу. Почесто је моје савременике протресао и ехо минулих времена и догађаја, то смо називали историјом и у проучавању процеса и самих догађаја тражили аналогије и правила по којима свемир функционише. Није то било баш толико лоше све док понеки од нас нијесу открили могућност да одређене ситуације другачије интерпретирају и  да исти догађај тумаче различито. Тако да се ускоро намножило разних повијести са истим судионицима и епилозима али другачијих из коријена по изведеним закључцима. Вијек се завршио крахом великих идеологија и остала је једна која нас од почетка бојажљиво као сјенка пратила, а често смо је узимали здраво за готово. Све док је била маргинална и прекривена неком вишом потребом подносили смо њене хирове и страсти. Интерес или Користољубље име је било име новог принципа и идеологије Божијег и човјечијег сина. Није се бавила вишим и племенитим темама, имала је охрабрујући тон према суровости и ратовима, погађате ако су доносили добит  или били корисни због нечега. Све оно што је доводило у питање њено постојање, исправност и потребу да постоји лако је и без објашњења стављала ван закона и одузимала му право на живот. Најмоћније државе и војске су је и прве прихватиле, полако се у тим крајевима губила солидарност и потреба да се нешто учини за некога без неке врсте накнаде. Човјек је прво постао роба, па мало касније и само број.  Цркве су  ускоро биле на удару, без обзира којем се Богу молиле. Ускоро су вјернике свештеници могли само да сањају. Велике сале за стотине молећих биле су празне, пуне голубова и слијепих мишева. За то вријеме су расле велике стаклене зграде симболи „успјеха“, а насеља обичних људи селила далеко на периферије. Доброта, емпатија и  љубав су нестајале скоро на очиглед. Тешке и некада незамисливе ствари су постајале нормалне и очекиване. Тако је започео двадесет први вијек. Док чекамо да неко покрене један велики и корисни рат, и док стрепе срца људи од страха од новога јутра пишем вам ове ријечи. Идеологије па и ова нова made in USA, проћи ће и нестати са мном или без мене. То није важно. Вјерујте људима и Богу, његујте људе и добру комуникацију међу њима, покушајте да урадите нешто поштено и племенито за некога и не очекујте корист од тога. Само то урадите, у овоме часу то ће бити довољно. Човјек се као и толико пута у историји мора издићи и показати своју посебност и љубав према ближњима. Тек тада ће овакве ноћи бити рјеђе и топлије, са више звијезда и надом у боље сјутра. Да са толико потребном Надом, једино она је та која нас може провести кроз искушења и дати нам храбрости да искорачимо у мрак и непознато што даље од овога што је загосподарило нама и свијетом који нам припада.