Петрова екипа

      

Живота бјеше онај мањега раста са раскубеним брковима као од сламе, малко виши од њега је силни Јаков добро поширок и у плећима и око струка. Све на њему некако богато и има га више него што треба, а можда га и треба таман тако и толико колико се види. Некакао су у свему један супротан од другога, Живота мршав и немаран сакривен у коси и бради, Јакова и глас издаје да је навикао на грају и бахато понашање. На тај први поглед он је био тај којега се треба плашити. Изглед би свакога преварио, и нијесе то баш тако ријетко ни дешавало. Е па њих двојицу одреди главни Петар главом и брадом да сађу до града и извиде јели се хајка за хајдуцима умирила и утишала. Додуше и почетак ове приче замирише на давно доба хајдука и жандара и још којешта. Ипак је тачан и вјеродостојан, мада су и имена некако пала као да су дио такве приповијести. Овако на прескок рекох да вам представим чудно друштво и њихов ништа мање чудан пут, а ево и ја видим да тако не може започети. Већ се мора кренути од почетка.

   Прво су чудним занатом крађе и отимања кола почели да се баве Петар и неки Милош који је дошао у наше мјесто некако у вријеме оних последњих ратова, лијепо је то њима ишло за руком и воланом, били су скромни па је то што су добијали од отпада и откупа гвожђа било сасвим довољно. А опет некако велики труд како се њима чинио није био довољан за уредан живот. Па како су тако гледали на ствари и сам занат су тако називали, бизнисом, послом или једноставно одласком на пословно путовање. Понекада би Петрова жена тражила број телефона њиховог шефа да му каже како превише малтретира њеног Перу и његовога друга, па га је и породица жељна. Они би се само насмијали и рекли јој да ће је једнога дана и упознати са директором фирме и да од ње очекују да му то баш тако каже. Било би лијепо за промјену написати нешто лијепо и афирмативно, само мени ових дана такве теме најчешће хвале. Оно није да их нема само дјелују безлично и нестварно. Да се вратимо нашој дружини и ономе што им се дешавало задњих дана. Није то више била мала група па су и послови којим су се раније бавили били далеко за њима. Приход од других работа привукао их је као некада фењер свице, а почесто и сагорео њихова крила само би остали у понекој варошкој легенди некадашњи „хероји“ и њихови подвизи. Ликови чудни, неки са породицом најчешће самци сагорели у разноразним зајебанцијама које само живот умије да направи. Избјећи ћу набрајање по именима свакога понаособ, и задржати пажњу на оне који буду неопходни за саму причу. Неко вријеме како се новац почео гомилати Петру је у глави вриштала помисао да се дочепа дрога и разне хемије, говорило се да је у томе голема цифра и поштовање околине. Оне наравно која има свој живот и своја правила. Основе заната некако му се чинило добро је познавао, бар је толико филмова са сличним садржајем одгледао. Дежурна представа и стални шоу у сигурној кући како су називали двоспратницу на периферији био је филм „ Лице са ожиљком“. Кућа је била са великом гаражом и подалеко од комшија, тако да јој се лако могло долазити без дежурних душебрижника какве таква насеља обично имају. На филму је све било лако и све је стало од почетка до краја у сат два времена, у стварности прича је имала неки други и чуднији пут. Прва куповина је била један од већих гафова иначе томе несклоне полиције. Петрови пулени су прву дрогу, у ствари брашно тип 500 набавили директно од одјељења полиције задуженог за борбу против тога зла. Неко им је као нај сумњивијег дилера у граду указао на неупадљивог рошавог а запуштеног лика, човјека којег је било свуда. Он у прво вријеме није био сигуран шегачи ли се неко од правих дилера са њиме или је неки командир ријешио да тестира његову оданост. Да скратимо, са још пар колега а без знања надређених упаковали су прво што им је пошло за руком и правећи спрдњу са Петровом екипом организовали примопредају какву холивудска продукција не би смислила. Све су снимали и силно се забављали. Петрови јуноше су тога дана промијенили десетине аутомобила и прокрстарила стотине километара. Градска полиција је између себе радио станицама преносила догађај и блесаво возикање од удаљених катуна и напуштених колиба, до удаљених мјеста да би се увјерили да их нико не прати. Пошиљку је прво отворио уз пригушено свијетло и обезбјеђење какво ни покојни Капоне није имао отворио као и на филму бритвом Благоје, крупан лик са не баш неком опаком биографијом. Био је задовољан квалитетом, али тај чудни занос и опијеност некако је изостајало. Петар је викао на њега, говорећи да је толика животиња да га ни најфинији хероин не ради. Неко се сјетио да на интернету има свакаквих клипова, па је за пар минута ту било и шприцева и кашика и још понешто. База за набавку је био ветеринар из комшилука, који је такву робу раби на вакцинације кучића и мачића. Било је важно да је човјек од повјерења. Благоје сав важан све је лијепо припремао у полумраку, неко му је донио и велику фотељу. Све је некако текло како треба, чак се у мирису упрженог брашна понекоме од екипе привиђао далеки Авганистан и авиони пуни до врха новца који само чека да га покупе. Дошао је и тешки дио, грумуљичаву и нагорелу кашу са потпуно гараве кашичице требало је забости негдје у тијело. Благоје се пар пута онесвјешћивао при самоме погледу на иглу, а тек Петрови покушаји да му ту у мраку пронађе вену и пошироку иглу забоде у Благоја. Сцену не бих више крао вашем дару да сами замислите сцену. Смијех није изостао ни у гаражи, Благоје је био избоден прво по лијевој а послије лијеве и по десној руци. Читав крвав и модар, уплакан шамарима и виком Петра и још понекога старијега члана. Даље мучење и мрцварење ко зна како би се завршило да нијесу имали посјету од рошавог лика и његове екипе. Са пушкама у рукама и у мраку гараже са двадесетак папрено плаћених килограма брашна отворили су разносачу пица. Чак су се и издрали на младића гдје се то смуцао до сада, није им пало на памет да ту пицу изненађења нијесу ни поручили. Тек узвици полиција и рефлектори са џипова испред гараже, неке су призвали памети. Младен је некако туп, још увијек негодовао због хладне пице. Попаковани у „марице“ , Младен је непрестано тртљао о закашњелој испоруци и Петра упитао о којој се пицерији ради, Муп ова пицерија Млађо, шта зар и они имају пицерију?. Јесу керови и тај бизнис узимају. Смијех и кикот дијелили су и полицајци и њихов плијен а јадноме Млађу и даље није било ништа јасно. У полицији су прво ћутали, мрштили се на полицајце  обијали да говоре било шта. Послије пар сати у соби без прозора, глад, жеђ и препирка ко је највише крив одвезала им је језик. Једино је вођа Петар био необично ћутљив и отприлике једини био задовољан  исходом. Повезао је да им је полиција подметнула умјесто дроге нешто друго и да тамо гдје недостаје дрога и изостаће и казна.

наставиће се...

   Пошто су некаква скраћења ушла у моду скоро на сваку страну да и овдје уједемо дио приче и покушам да наставим тамо негдје послије првих промашаја. Наравно да ти племенити ликови нијесу стали и да им је апетит био јачи од неких других ствари у животу. Путовања  у далеке земље, бројање заиста великих новаца постало је њихова свакодневница. Постајали су и окрутни и неосјетљиви, свака екипа из града стварно је избјегавала сукобе са њима. Добили су оно о чему су сањали, али изгледа и нешто о чему раније нијесу размишљали. Када је нестао њихов повјерљив другар и пронађен неколико дана касније прилично обрађен и поприлично мртав, скоро да нијесу могли повјеровати. Писање читуље освијестило је понекога само сада је за све приче и другачије погледе на „бизнис“ било касно. Нови и јачи посао имао је нека друга правила и свака грешка кажњавана је само једном истом казном. Небитно је било ко је и какву је грешку направио, као и то ко ће примијенити кажњавање. Супарнички табор, полиција или они између себе. Ћутање је постало вредније од злата, а затворен и загушљив простор најпријатније мјесто за боравак. Бављење по улици или испијање кафа по баштама кафића које им је толико значило сада је било луксуз. Лако је могао коштати главе и свакога од њих и од оних са којим би се нашли у друштву. Безбрижном спавању и шетњи дошао је крај, другарству какво су његовали неки од њих исто. Пред штосовима чудних лаких новаца искреност и пријатељство је узмакло на самоме почетку. Пар чланова екипе покушало је да неки мир пронађе далеко на осунчаним улицама далеких градова али и тамо су рафали непознатих црнпурастих ликова убирали данак и кажњавали, чувајући своју територију од уљеза са наших улица. Изгледа те велике паре нијесу испуниле задатак, да их учине срећним и задовољним. Пречесто за укус и желудац већине, територије на које  су полагале право долазиле су на удар нових и старих такмаца, утакмица је тешко могла бити неријешена. Већина првобитних жестоких фаца почивала је на гробљима у најбољим годинама. Често се уз слике на споменику ђеда погинулог у последњем рату, смијешио унук „бизнисмен“. О повлачењу из игре се свакодневно маштало али игра је била и по томе питању посебна. Излазак из игре био је на само једна врата а на та врата нијесу радо излазили. Посматрали су из „бункера“ и блиндираних аутомобила безвезне ликове са пар новчаница или без њих како безбрижно разговарају са људима и шетају улицама. Петар им се пред екипом ругао и збијао шале на њихов рачун, када би остао сам завидио је на свакоме тренутку таквога живота. Све је теже било попуњавати и екипу, јер су их нормалнији момци избјегавали. Тако се тим и појачавао фацама попут Животе са почетка приче, он је послије некога рата установио да воли немоћ коју његова суровост изазива код невољника који би запао његове бриге и старања. Примао је од Петра налоге да некога регулише скоро са радошћу. Осмјех и нехајна прича када се припремао да уради неко зло плашила је и већину његових ортака. Не без разлога, за Животу године, пол или кривица није била важна, радо је потезао оружје чак и на дјецу противника. Тај осмјех дјетета и благ говор маскирали су психопату за којега је сваки такав задатак био ново задовољство. Није се Јаков разликовао по учинку од својег другара, само је механизам његовог понашања био потпуно другачији. Из почетка се плашио и Петра и Животе, а онда је открио да га сматрају равноправним само докле има снаге да ради све оне уврнуте и свирепе ствари. Тако је ушао у свијет којега се дубоко у себи гадио и није могао заспати. Послије неке грозне отмице породице некога од дужника  и под утиском почињеног злочина данима није јео и спавао. У данима који слиједе нашој причи лудило ће до краја овога нашег Јакова узети под своје. Него да вам не откривам превише. Без могућности да сагледају понор и бездан гдје су се нашли запријетили су и неким још безумнијим ликовима. Сада је њихова кожа била и поред пуних соба новца и бројних транспорта робе потпуно безвриједна. Лов и награду на њих је наручио неки синдикат са далеких Кариба, иако нијесу ничим изазвали пажњу интернационале браће. Морали су нестати јер је то било дио некога већег дила неких већих играча. Што би рекли ништа лично, мада је за њих десетак или више било поприлично лично. У најскровитији бункер у планини гдје је магарац са теретом био још увијек почеста ствар за видјети човјек са реге фризуром оставио је на вратима некакве вуду зајебанције. У маниру својега краја жртвама је намијенио и поруку, баш ту у брдима гдје се још увијек гусла и помињу чојство и јунаштво. Као покисли гледали су кокошије главе и ноге. Одсјечене и упаковане у кутију од бомбоњере са пар умотаних стварчица у  фини сјајни папир. Благоје дежурни идиот први је не обазирући се на чудан садржај и узнемиреност дружине одвио један пакетић. Отворио га је и пао као покошен поред стола. Људско око исушено и умотано у папир од чоколаде морбидно је било за све. Петар је повраћао а Јаков се тресао у ћошку. Благоја се нико није дотицао, некако се сам придигао и потражио за појасом пиштољ. Са њиме у ћошку је дочекао јутро. Кокот некога сељака направио је пометњу у собама. Некако су обичног брдскога кокота и његово јутарње пјевање повезали са тамо неким страним кокошкама, репертирање хватање заклона и исколачене очи од страха. Задњи окршај са сличном групом из тих крајева био им је пред очима и послије пар година. Нијесу пријетили празном пушком. Некада давно главе су и  иза гвоздене завјесе дошли главе и неком Пољском генералу. Само је нађен поред свих мјера опреза одсјечене главе, уз његову нађена је и кокошија и мачета са којом је „одрађен“ посао. Ухапсио је некаквог њиховог рођака шта ли?

наставиће се...