Свитање на аутоотпаду

 Одрасли уз вече на шкољу нијесмо се авизали на јутро. Оно је послије лијепе и сјетне вечери са драгом на хриди за вријеме бонаце долазило брзо и силно као прејака запршка са доста папра и лука на танак доручак. Нестале су боје и мириси осим мрких флека од аутомазива и несагореле пластике. Пребрзо у величини свих кључева и радапцигера. Јеби га нијесмо знали да се тај претходни филинг мора чувати и његовати, нама је био здраво за готово. Пуни прича о бољем сјурили смо се низ стубе без могућности да се вратимо назад. Прво су нас махери навозали да о томе дијелу живота испричамо све, да понешто и домаштамо и да сами себи одредимо цензуру ако нам некада падне на памет повратак. Сада смо ту гдје јесмо, као жељни смо хамбургера а гутамо буреке. Бурек последњу успомену на споре и лијепе дане. Подварак је постао народни непријатељ и малигни утицај Хунске и Словенске прошлости. Зато су жваке и сода добиле мјесто на славама које су сада постале инвент, и служе се умјесто слатког и воде. Госте дочекујемо умјесто загрљаја и ријечи како су нам недостајали са бесплатним интернетом. Чак је и она сиротица од озонске рупе уступила мјесто оној турбо рупи тамо између три и три ипо хиљаде обртаја. Живо је на ауто отпаду, продавац дјелова је смијенио у улози психолога бармене и фризере, он најбоље зна ко смо и који нам гумено алуминијски дио и третман треба, и како да ријешимо проблем устајалог брака или везе. ТДИ све црвено фор алл роадс.