Наташа

 

 

 
Замислио је тог јутра студентски дом на обронцима престонице, топао и чудан мирис дјевојачке собе, пењање промрзлим прстима по фасади зграде и мећаву која је допратила воз којим је допутовао. Кошава и хладноћа који су га грлећи дочекали на перону и набусити полицајци у холу станице. Све је нестало онога трена када је отворила очи и вриштећи од среће зграбила га и љубила по лицу и врату. Све непријатности које је понио са собом од куће и оне са пута нестале су кроз слабо затворен прозор. Већ на пола метра даље престајале су да постоје. Дуго су били заједно и разговор о једноме од њих двоје подразумијевао је обоје, некако се помисао на њих сводила на то да се ради о једној особи. И када су били на испиту допуњавали су једно друго, чак су и професори некако дозвољавали тај чудан концепт. Нема тога ко их је снимио у парку или у студентској мензи ко није примијетио лудачку везаност и посвећеност. Питате се шта се догодило па је прича наставила у некоме другоме правцу, не знам или нијесам баш сигуран. Одједном је она почетком рата отпутовала, негдје далеко од мора. А он, он је као патриота пошао да брани неке границе. Ох како је био глуп, како је само могао дозволити да не буде покрај њега. Важно му је било да буде патриота, а зар је патриота онај ко изда своју љубав и своје снове? Не бих рекао, чини ми се да је то прави идајник и слабић. Ломило га је размишљање о томе и тада и данас. Био је љут на њу због тога, у ствари био је љут на себе и живот и на сам избор. Откуда се привукао и наметнуо? Јутро је на металним крилима однијело њу, камион са церадом њега а брзина догађаја у њиховим животима и могућност да се осврну и размисле. Док су чини се лупили дланом о длан пројурили су мјесеци и године а контакт се изгубио у деведесетим негдје код неких трауматичних селидби и којечега другога. Поново у истоме граду који је волио због ње, схватио је да и тај град и онај патриотизам није био усмјерен ни граду ни народу него управо њој. Сада је посматрао кеј крај ријеке и није знао гдје је. Покушао је да преко познаника сазна више о томе гдје је, шта се збило са та два црна ока? Безуспјешно све док сасвим случајно неки њен комшија није у кафани њему иза леђа пијаном познанику причао њихову животну причу. Пажљиво је слушао, боље рећи прислушкивао њихов разговор. Пратио је комшију до куће и тек испред врата га закумио да му помогне да је нађе. Полупијан и збуњен пристао је и на степенице му изнио кутију од ципела са писмима његове сестре. Она је дуго у Италији, а писма су добрано стара. Прекинула је контакте јер се са пијанцем ненавиклим на рад није дало контактирати. Биле су колегинице, или су то биле бар прије пет шест година негдје на сјеверу у Тиролу. У ствари иза Трста неких педесет километара, а како се регија зове није му полазило за руком да запамти. Име малог мјеста јесте, њега је урезао у памћење. Већ ујутру је са аеродрома у ономе у чему се нашао и пар ситница, летио право пут вјечног града. Уштеђевина је била на рачуну као и новац од мајчиног стана. Сада повратка без Наташе неће бити. Ако је не нађе, или схвати да је изгубљена за њега, ни он се не мора враћати на емотивно згариште своје љубави и младости. Долазак и кратак боравак на аеродрому пред лет ка Трсту, пресједио је у столици и слушао чудно раливање гласа кроз огромну чекаоницу. Ништа није разумио осим семафора испред себе. Само је зурио у њега и када се на екрану појавило оно што је писало на његовој карти устао је и пошао пут тога излаза. У авиону је и поред силног трескања заспао, сањао своју љубав. Био је свјестан да је авион слетио али није хтио да отвори очи. Чекао је да се Наташа поново појави. Умјесто ње умиљат женски глас и благо дрмусање стјуардесе, једва се осмјехнуо и наврат на нос покупио своје ситнице са сједишта до себе и омању торбицу из преграде изнад главе. Као пијан се сјурио низ степенице, био је последњи у авиону и журио је да стигне да подигне кофер са траке. Нашао се разбарушен и изгубљен испред зграде, таксисти су већ уграбили све вожње за тај дан и само је нека стара шклопоција и врло говорљив Италијан били вољни да га одведу до неког пансиона. Није имао неки бољи план па се уз болан смешак препустио возачу и његовој похлепи. Успут је дебељко нешто трућао о женама и љубави, помисли баш је са тим изгледом и језичином био прилика. Срећа па га романтичар није чуо или разумио свеједно. За мало га је уз бесрамно висок хонорар испоручивао рекло би се некој својој рођаци у пансион,који није преуређен и окречен још од Тршћанске кризе четрдесетих година. Некако је преспавао, али је већ зором кроз уличице тражио берберина и неки бутик да промијени одјећу, све је на њему заударало на пут и небригу. Тек око подне је изнемогао од глади и потраге догегао до пансиона и легао да спава. Друго јутро је са моблним телефоном и навигацијом лакше налазио адресе . Јалово за почетак, тек код треће адресе је нашао земљакињу која је радила са Наташом, провели су пар сати у разговору и њен стан је напустио са последњом адресом одакле се повремено писмом јављала, додуше то задње двије године није радила. А писма његове познанице и телефонски позиви нијесу стизали никуда. Укуцао је у телефон адресу и на екрану се појавило малецко живописно мјесто у планини. Било је већ касно за полазак а и требао му је аутомобил, лако је нашао рентацар и припремио се се за пут рано изјутра. Пет пута је прошао поред адресе коју је добио. Само је старо здање неке рекло би се болнице или санаторијума било на томе одвојеном дијелу падине обрасле четинарима. Стао је испред стогодишње капије и примијетио ипак ужурбаност и пословност људи иза. Ускоро је и младић лежерно обучен одшкринуо врата и позвао га руком да уђе. Погледао је пут аутомобила а младић је ухватио кључ у лету и одвезао га до паркинга унутра који се тек изнутра могао видјети у страни мало даље од огромне старинске зграде. Вратио је кључ и уз миг га упутио на главна врата на врху степеница. Са старом Наташином сликом и поћена погледа кренуо је ка рецепцији. Иза масивног пулта дјевојка која није знала ни ријечи енглеског, на свако питање и показивање слике је избацивала бујице реченица и махала рукама неодређено по ваздуху. Одједанпут се иза проломио познат језик и некако мио нагласак, „не сери бона“. Онда одмах, ја сам Ениса, из Босне сам и радим ту кога тражиш? Показа јој слику и покуша да сједне. Ааа господин се појавио, баш на вакат. Сви ли сте исти. Идиоте ајд'самном. Пратио је до другога спрата и до врата собе, оклијевао је да уђе. Плашио се онога што је могло услиједити. Оволика зграда, болница без сумње, можда је било боље... Босанка га узе за ревер и увуче унутра. Добро је ова твоја, само је одлучила да без тебе неће да живи, није баш нарочито бистра када те боље погледам. Била је са неким Талијаном, он све ово плаћа, али је негдје чула да си бекријо награјисо' и од тада има годину и кусур је ту. Одбија да једе, спава. Хтјела би жива у земљу. У соби су на свакоме зиду и полици биле његове и њене слике. Неке за које није знао ни да постоје. Неке су биле и са ратишта у униформи. Ко га је сликао бога питај, а слика из града и роднога мјеста читава једна полица. Тада су већ дебело били раздвојени бар је он тако мислио. На кревету неки пожутјели часопис отворен на страни гдје је описивана саобраћајна несрећа, некога са његовим именом и аутомобилом какав он вози, случајност али све је изгледало стварно. Ето то срање је прочитала и пукла, рече Босанка. Нудили су јој да је врате или се распитају, стално је говорила да је она крива и да се нема што ту шта више исправљати. Повуче га за рукав и поведе широким ходником до баште иза. Позната прилика је била крај клупе са погледом упртим испред себе, лагано је прилазио и покушавао да се присјети мириса њенога шампона. На трен је скренуо поглед ка боровима са доње стране, када је поново погледао пут ње погледи су се срели. Ријечи овдје неће бити од помоћи, можда понека суза али радосница. Са Алпа се, ноћ и хладноћа као стампедо спуштала падином. Само су њих двоје нијемо разговарали као последње ноћи на кеју крај Дунава. Чуо се једино Босанкин глас и лажно пребацивање и ако су и њој очи биле пуне суза. Ја хајвана, затим их је огрнула дебелим ћебетом и поново поменула хајване и будале. Онда се журно упутила у хол и са ћелавим управником дебело исплакала.