Улица Слободе?

      

 

 

Разговарам са адитивима, афродизијаци дижу главу тражећи аперитив за лако јутро обрасло мамурлуком, нестају у измаглици малигани и праве мјеста љутњи на самога себе. Похлепа за зарадом појачава оштар поглед супстрата а глава пуца и тамо гдје јој недостаје шав, пада наравно да пада и прија и без обзира на кијавицу. Ковид или грип, можда само босе ноге на плочицама увезеним са Антартика. Постојбина из њих исијава, капилари у очима сјаје црвеним здравим сјајем. Фигура деда мраза у излогу као педофил се осмјехује руменој дјечици промрзлих прстића и носева. Нова се ближи, док улични украси бљескају у очним дупљама као поломљен кристал. Бијес расте и пуни ми плућа несагорелом нафтом и димом цигарете. Транвестита лијепих усана и огавне фаце прате очи мале вароши. И ја са њима вагам колико је тесторона, протурила кроз систем та љупка фигура дјевојчице. Премного изгледа, чак се мангупски и гега у ходу. На крају тротоара шину прст у ноздрву и нешто тешко као опушак отресе о бетон као чвргу. Скоро да се чуо и звук, полако повуче сукњу наниже и протрља рекло би се повелики понос па онда грациозно поред градоначелникове велике јелке откуца морзеову азбуку ситном штиклом, одлазећи да негдје нахрани својега личног сатану. Гадим се себи, пробаћу да легнем у каду ако буде вреле воде, и да заспим. Некако ми је та улица празна без старих очерупаних градских фаца што продају честитке на широким импровизованим столовима, и узгред петарде „талијанке“ оригигинал. Нема ни честитки са мотивима руских санки и насмијаних кочијаша. Привид и премало људи за празничне дане, зато су стерилни и болесни шопинг молови гдје нико не кашље и не прди пуни. Тамо је варош која се гура за сто да попије гутљај дојч кафе по пет еура па да се врати и одгледа супер ситком о геј вези два моржа. Онда се са маском од крабине сперме креће на спавање. Знамо бар шта ће сањати, дугачак ред испред УСА амбасаде и визиран пасош. Док улази у РЕМ фазу сна већ се сека са шифоњером преко пожарних степеница и срећан одлази да га прода Гусињцу који откупљује стари намјештај тамо испод оне улице гдје се јуначки бранио пук конфедерацијске коњице 1846. Срећан због доброга знамења из сна сиједа у очуван VW, и језди на периферију да набере дивљих шипака за сок ако их Пљевљаци већ нијесу очистили све. У повратку ће свратити код тетке да позајми петнаест евра до трећег у мјесецу. Један дан у пријестоној Подгорици је био и исклизнуо. Никакве штете, то мисли и бронзани Гроз у паркићу преко пута главне поште.