Миладин Зечевић

1              Ако је неко наивно помислио или се понадао да је вријеме вукова или вучије вријеме прошло. Да је остало у буџацима и непровјетреним хаусторима повијести и народних предања преварио се. Можда је у најбољој вољи и намјери да допринесе томе да вукова и њихових времена буде мање. У својој наивности помислио да можемо утицати на циклусе у којима загосподаре и када се завијање чује и у подне ведра дана потцијенио је похлепу и крвожедност чопора. Ништа посебно рећи ће неко, обичан грабљивац и непријатељ стада. Уз доброг чобанина још једна безначајна вијест. А опет није тако, послије лијепог и топлога љета наступе они дани које зовемо Михољским љетом, преко дана је топло и пријатно, ноћи донесу свјежине и росе, најаве промјене које је најавило Преображење Господње. Већ се тада у последњем прамену јутарње магле може наслутити сјенка или варка која потраје само малени дјелић тренутка. Ми који нијесмо ловци душом и срцем већ само писци хроника о ономе што се већ деси

            Ја лично волим да причам, често и претјерам. Некако волим свој глас. Волим како је баш потаман. Није као неко други кад прича. Ово је нешто специјално и са вољом. Баш волим, и уши ми ако ћете вјеровати уживају у томе. Напуним се снаге па почнем. Исполака па додам по неку фразу, па застанем да видим учинак. Онда као станем. А не стојим заиста, већ само паузирам. Онда пустим језик да сам бљесне као муња. А он баш тако, као муња сијевне и склопи. Једну двије највише пет ријечи, оштрих да позове на позор и слушање, е онда се разатка као па везе ли везе. А ја уживам до краја. И крај је посебан нагао и ефектан. Мада ми се крај не свиђа, не волим да се заврши, волим да траје. Мораћу да на крају порадим. Да се деси некако у трајању, да се завршио а да траје. Имам неколико идеја, па ћу вјежбати. А морам да порадим и на ћутању, учини ми се да је ћутање покаткад најачи говор. Додуше како га завршити. Говором наравно, то му некако дође овако, „уздигнем обрву па се накашљем“ и одмакнем

                          Како исказати нешто тако, као оно што се мени ових дана претура по празној глави. Није негативно бар се надам. Отприлике је то нешто овако: „Лако“ је било   Христу у оно доба, некако идиотлук какав данас познајемо и безобразлук тешко је повезати данашњем човјеку са том епохом. Знам да нијесам у праву за подобар дио тих ствари, и да је људска сорта погана и мушичава. И да није таква од јуче, него да од почетка носи „фабричку“грешку. Неку зафркнуту фалинку, која покаткад изрони на површину непозвана а можда баш и позвана, не знам ја то. Да ми смета смета, а да јој опет не могу ништа чињеница је. А није ни да себе доживљавам као чистунца, ни онога моралног, на крају крајева ни физичког. Бавећи се једним пристојним и устаљеним послом срећем различите фаце, са толико широком лепезом размишљања да се понекога од њих заиста уплашим. Не оно страх или да зазирем од њега, него страх од неке за мене уврнуте и извитоперене логике, и помисли да такав поглед на свијет има

                             Подалеко од данас баш на мјесту гдје треба да почне оно „ноћас“, сретох себе. Сањив ми овај данашњи ја, некако несварен а куван. Овај „ноћас“ пријесан и без квасца слијепљен и некако танак. Гледамо се очи у очи, не свиђа ми се оно што видим. А тако ми бога ни оно лијево ни оно десно, свакако сам себе замишљао другачије. Ваљда сам са годинама понешто што је могло бити и забаталио. Мука ми од мене, не скривам и не тајим. Мука кад се погледам, могао сам и некога бољега срести. Кажу од туђега добра не може се имати штета, анализу правим те мудрости јбг не видим ни неку корист. Једино нека лоповска генетика још од Визигота и првих Словена. А ово, не не „овај“, „ово“ се каже када „то“ што смо срели не пасује ни у једну слику или ни у један рам. То је нешто ни тамо ни тамо. Опет не плачем, као да ми није жао а ако ћемо искрено баш и није. Некако сам амбивалентан као да нијесам то ја него неко други. Како дође мајковићу да сам себи постанеш странац, ко

     Размакнула је завјесе на соби, гледа на стаклу одраз слике са тв а, боса је и само у спаваћици. Једино тако може додирнути кап а да се не покваси, прати је прстом докле је може пратити, онда стави прст на следећу и неко вријеме се забавља тиме што их задржи на истоме мјесту. Ипак јој се отргну и клизну. Осмјехне се и са мало горчине констатује да и капи имају пунији живот од ње. Радијатор је млак и неубједљив, као и увијек. Шета празним станом и отвара фиоке, загледа свако мало телефон, Божић је а он телефон, ћути. Вадила је и картицу да види јели на своме мјесту, јесте картица али нешто у њеноме животу није. Да бар није празник, зна некако да и они који су у гужви вјероватно самују и пате, није јој то утјеха. Тишина је мисли поприлична казна, можда не сама самоћа колико тишина. Слике се на тв у смјењују, луд свијет и вијести из њега, сада мисли да је можда тишина награда послије тога лудога приказа и без разлога насмијане водитељке. Водитељ и то је нека чудна