Приче у 11 увече

        

  Ја лично волим да причам, често и претјерам. Некако волим свој глас. Волим како је баш потаман. Није као неко други кад прича. Ово је нешто специјално и са вољом. Баш волим, и уши ми ако ћете вјеровати уживају у томе. Напуним се снаге па почнем. Исполака па додам по неку фразу, па застанем да видим учинак. Онда као станем. А не стојим заиста, већ само паузирам. Онда пустим језик да сам бљесне као муња. А он баш тако, као муња сијевне и склопи. Једну двије највише пет ријечи, оштрих да позове на позор и слушање, е онда се разатка као па везе ли везе. А ја уживам до краја. И крај је посебан нагао и ефектан. Мада ми се крај не свиђа, не волим да се заврши, волим да траје. Мораћу да на крају порадим. Да се деси некако у трајању, да се завршио а да траје. Имам неколико идеја, па ћу вјежбати. А морам да порадим и на ћутању, учини ми се да је ћутање покаткад најачи говор. Додуше како га завршити. Говором наравно, то му некако дође овако, „уздигнем обрву па се накашљем“ и одмакнем корак, онда само кажем дакле? Па ћу онда само да дишем и чекам да са пар реченица довршим ћутање. Ето толико о томе. Мада ових дана гледам неке аматере, причају што јес' јес', танко је то и конфузно морам примијетити, слабашно и плитко. А труде се, види се. 

   Покушао сам и поенту да уграбим, не иде ми и ако сам мајстор. Измиче ми поента, није ваљда да је нема. То би онда значило да он и не прича, да само отвара уста да изађу ријечи. Тјескобно им ваљда у устима, па се бију и он мора хто не хтио да отвори уста и оне саме искоче и разбјеже се ко овце из тора. Није напросто могуће да је тако, или јесте, па ја глуп и незнавен. Не то није опција, биће да је оно прво. Можда је то и нешто друго у ствари то би било треће или можда четврто. То не би једноставно било на добро. Ни његово а све ме стра' ни моје ни наше. Оће ли то забога бити баш то? Ко зна? Да он прилично добро зна шта смије а шта не да каже, па прича о свему осим онога што га питају или очекују да може рећи или отћутати. Па се умјесто онога чувенога судског' брањења ћутањем он брани причом, празном и набацаном. Без почетка и краја, о принципима и доследности, све нешто „трта врта“ па укруг. Док те глава не заболи. И ево откад је слијепи миш саблазнуо слободни свијет опет, сад са короном, некад као крвопија, намножили се и такви говорници. Сами себи реплицирају, одговарају сами себи на оптужбе које су сами себи изрекли. Обећавају опет сами себи да ће сами себе на одговорност позвати и ту је крај приче. Заиста јесте доста ми је више нашао сам шлем и одо'кући. Ма кући сам него одо 'да спавам. Што је доста доста је, не могу више. Е моји рођаци, није свијет што је био, постао је другачији и луђи, све ће више и више. Пробајте са чашом бијелог вина и угашеним радијом одврнутим до даске, да ухватите неки Тибетански зен. Ако и не успијете, лакше ћете заспати.