Увод у носталгију

 
         

 

 

             Подалеко од данас баш на мјесту гдје треба да почне оно „ноћас“, сретох себе. Сањив ми овај данашњи ја, некако несварен а куван. Овај „ноћас“ пријесан и без квасца слијепљен и некако танак. Гледамо се очи у очи, не свиђа ми се оно што видим. А тако ми бога ни оно лијево ни оно десно, свакако сам себе замишљао другачије. Ваљда сам са годинама понешто што је могло бити и забаталио. Мука ми од мене, не скривам и не тајим. Мука кад се погледам, могао сам и некога бољега срести. Кажу од туђега добра не може се имати штета, анализу правим те мудрости јбг не видим ни неку корист. Једино нека лоповска генетика још од Визигота и првих Словена. А ово, не не „овај“, „ово“ се каже када „то“ што смо срели не пасује ни у једну слику или ни у један рам. То је нешто ни тамо ни тамо. Опет не плачем, као да ми није жао а ако ћемо искрено баш и није. Некако сам амбивалентан као да нијесам то ја него неко други. Како дође мајковићу да сам себи постанеш странац, која је то јебена алхемија и враџбине. То не знам, а да је успјешна видим и кад се погледам и отуд и одовуд. Бар тако могу дискутовати сам са собом или сам против себе како волите. И лако против таквога „призора“ поентирати, није у стању да се брани, сваки пут га осјетим и нападнем тамо гдје је најтањи. А богами је танак на сваку страну. Он је што би се рекло танак како окренеш. Па ми га послије жао, ја му најближи а о јаду га забављам. Вала је саговорника и цркву да се богу моли нашао, боље да је ћутао онако неусквашен и риједак. Ха, што ћемо сада пред зору мрчо, видиш ли какав си несрећо божија, никуда са тобом таквим. А као јуче да је било, плашио сам се сусрета, свега ми, не само ја но достина. Могао сам изненадити као оне фудбалске екипе из предграђа. Импоновало ми и годило, иако сам се добро пазио себе. Никада нијесам био начисто. Вријеме, живот или Влашка мађија и погледај, него немаш што. Срчан сам био у тај вакат, па макар ми и не било стало. Прошло је видим и отишло то курчевито доба. Дошло ново и још ми руковање истиме не иде од мозга и руке. Постоји ли боже, нада да се то градиво некако савлада? Или ми преостаје да бјежим са часова када се оцјењује или да на подлактици испишем оно најбитније, дако не ухватим сам себе како варам на испиту. Који испит питаш? Онај понављачки у августу? Не није тај, други је и поправнога нема. То што знаш знаш или не знаш. Не није ни онај за човјека, тај је код нас овдје укинут и не траже га више, осим ако неђе нађете некога „носталгичара“ Е та се сорта умножила, ваљда друштвена или лична компензација за лелекаче и тужбалице. Могли су нас док их је било и лелекнути, не би погријешили. Знао сам једнога што је једном приликом лелекнуо и једнога те је одавно одлелекан и оплакан. Мислио сам до прије неки мјесец да је погријешио, а тада се увјерих да није. Да има којега лелекача, сваки дан би га могао бар по једанпут поменути. Таман онако како следује и приличи. А ови, ови нови, хоћу да кажем „носталгичари“ досадише те им као фол данас жао птица, па сјутра младости. Ама људи моји баш свега, као да нијесу „носталгичари“ него нешто друго. Ево ломим језик да дам неко име за то стање, „свежалице“, „жаомичари“. Како из приложенога видите није да се нијесам трудио, али реко' вам на почетку танко. Као да је епитаф неки и нечији стари утекао са камене плоче и оживио и на концу постао „носталгичар“. Била је ту у близини и кафана сличнога назива, красио је барјак некога давнашњега доба. Јбг неке друге, од те кафане са жалошћу ипак су бар мени биле фаворити. Кафана код гробља „ Треће јутро“, и на једноме мјесту гдје боли и природа и људи кафана „Андол“. Боље су пробране и љепше улазе у уво. Ето тако, док сунце дивља још увијек подалеко а ноћ климаво има још да цури и капа као покварена чесма бавим се и оваквим темама. Па се опет загледам у себе, празно је и сувишно. Нема тамо ништа, и џаба тражим. Ако нешто неким чудом нађем јављам вам истога часа. А ако се вама нешто слично догоди не очајавајте, могло је вјероватно и горе. Да будете на андолима или да у помен на вас попију по ракију у „Треће јутро“ или не дај боже да будете „носталгичари“. Лаку ноћ или добро јутро одаберите сами.