Јуче, данас, сјутра

 

     

Нажалост све је баш онако како изгледа. Не љутите се, нијесам ја баш толико моћан и способан да направим нешто такво. Захвалимо се заједно свима онима који то јесу. Фино су порадили, и сада се немушто извлаче. Умјесто да да сада барјаче  и ликују. Постигли су све оно што су обећали, они сиви су баш на путу којиме су кренули, свака им част. Ту ће остати и деценијама касније јер им циљ није ни био да стигну, само да се на томе путу нађу. Сам циљ није био императив. Један бивши је имао израз којим се поштапао,“ склон сам да вјерујем“ и његови су следбеници остали доследни тој поштапалици, неспособни за дјеловање било које врсте осим те прије поменуте склоности. Поштоваоци форме, ни они нијесу подбацили, остали су формалисти који се баве разним облицима и појавама. Дакле свако тамо гдје се очекивало да буде, једини искорак су господа која су пожељела да пробају, пробали су. Видјели да би можда и могли а да све то не вриједи труда и вратили се тамо одакле су. Ми смо опет сами, имамо идеја и жеља. Ни страхова не фали, али не неких других осим оних да се побројана господа врати, нека послије краће нека послије дуже паузе. Уз оне старе, имаћемо и нове диобе. Љубави и страсти и наравно мржње  фалити неће. Само мира и добре воље изгледа да хоће, а то смо једино прижељкивали. Имали смо досад оне што воле гаџете, па оне љубитеље капљице. Ма боли ме који ће бити, само да не дође неки што воли оружје. Од таквих се плашим, они имају повелики страх од свега зато и воле оружје, даје им осјећај сигурности и додаје снагу аргументима. Дако се негдје замају, па забораве да дођу.