Америка и Енглеска

 

Америка и Енглеска скоро сам сигуран неће бити пролетерска, али да би се могло десити да пропишу ћирилицом у то би се вала кладио, па макар изгубио опкладу. Почело вријеме информатике, ево па пар деценија. Оставили се ако има ко жив од те генерације транзистора и папирних новина. Све као видимо у реалноме времену и доносимо исте такве закључке. Инстант, е па реалност је негдје друго. Није ме нико водио за руку да ми покаже гдје, али јасно ми је да је оно што ће се дешавати ван домашаја већине „аналитичара“ који прате наручене и очекиване коментаре. Рат овај „нови“, мада по мени ни један није нови већ наставак ранијег сукоба. Колико прође од примирја до новога вађења оружја  и наставка емотивнога разрачунавања зависи од хиљада разлога. Овога пута је разлоге и поводе вадила једна посебна елита, одговорна за десетине ратова у задњих неколико деценија. Ваљда гладна историје и свога осјећаја важности, радила је седамдесет година на туђој несрећи и јаду. Под палицом свјетских власника новца, они су наиме били финансијери, а стари туберкулозни ујак са вазда пометених и влажних острва  ментор и савјетник.

Како год ево господа су покренула пројекат, за неке мале као ми можда и последњи којем ћемо присуствовати, макар као држава. Лично и појединачно можда неко буде свједочио крају „баладе“. Један са неком великом титулом рече да је мај мјесец када ће утихнути ратни добоши. Ако говори из душе, и оно што би му пријало ја бих га зато пољубио, а ако је што ја лично мислим непрофесионалан и ограничен то је већ друга прича. Стари ујак са туберкулозом, и пред погледом на своје фрустрације од дванаестога вијека. Њему пред очима је настала велика Француска, и њен успон је морао да гледа кроз прозор, и умјесто да нестане бивала је све већа и снажнија, потом је свједочио настанку и успону велике Њемачке. Чак су и Турци постали велики и озбиљни. На крају велики словенски див је устао и повукао за собом све братске народе. Ујак је просто полудио, он је за то вријеме губио њиву по њиву, чак и ту на острвима. Шкоти, Ирци Велшани. Индија и Пакистан одавно имају своју кућу. Само му је блесави сестрић, остао одан. Снажан а глуп, опасна комбинација за школског силеџију. Е тај тројац је одговоран и за данашње проблеме, чини се да је то последњи пут. Крај овога пројекта биће и њихов лични крај. Ко им је крив, сами су тражили проблеме а овога пута изгледа да су их и нашли. Тјеше се нуклеарним оружјем и тиме како их то штити. Мисле да се не види њихов страх од руских бара и блатишта. Мисле да су прикрили језу коју осјећају. Нијесу и то види данас сваки Европљанин.  Гурнули су једну локалну олигархију у авантуру из које она неће изаћи, остатак свијета у инфлацију, рецесију и немаштину без преседана у задњих сто година. А зашто? Да би опипали мишиће нове старе не супер силе, него најјаче духовне и војне коалиције од постанка свијета Кине и Русије. Опипали су само дјелић и остали ужаснути. Не да су много јачи него ли су они то претпоставили, већ да они нијесу у стању премјерити толики потенцијал и снагу. Очекују да интензитет сукоба сведу на мјеру коју могу контролисати, али то више никоме не одговара и питање Украјине више на жалост није важно, процес се претворио у своју супротност, по мени би већ могли да се кладимо ко је следећи кога ће ујак и сестрић гурнути у раље „новог свјетског поретка“  али не њиховог. Нечијег туђег. А концепт тога новога пројекта се данас или баш ноћас пише негдје далеко од Брисела, Лондона и Вашингтона. Не знам много о томе и биће подоста нових ствари, али знам да ће макар половина бити написана Ћирилицом а остатак претпостављам  кинеским писмом.  

лицу у то би се вала кладио, па макар изгубио опкладу.