Мој дневник, загубљене стране

 

Сам почетак боравка на површини откачене лопте наметне ми се с времена на вријеме. Замисао да се свијет врти и без силе, чуда која смо усвојили еонима као правила. Понесе машта лаку и једноставну душу, кроз полу склопљене трепавице видим прашуме, тамо гдје данас царује голет и камен. Ријеке су веће и разарајуће, несагледиве а створења у њима велика и моћна. Њихова појава на површини изазове и у томе мојем маштању страх и дрхтавицу. Опет склопим трепавице и огромна сјенка прекрије небо, то чукунђед данашњег орла отклизи покривши десетине метара. Сва сила инсеката, свих могућих и немогућих врста, летећих и нелетећих, зујање и звуци које доста дуго нијесмо чули. Јутарња магла и роса , и топот нечега са чиме немам снаге да се сретнем бар вечерас. Рогатих и зубатих животиња са роговима, перјем и зубима гдје се ни на најсмјелијем цртежу не би могли појавити. Свакако да тим рајским вртом шеткају и наши предаци, оно да ли баш шеткају или се под заштитом ноћи шуњају, или крију испрепадани понеким од комшија? То већ не знамо. Сигурно да се тамо и тада понеки од њих храбро дерња и галами. Барем док га нешто не уплаши. Отварам очи, боли ме све, неки урлик из груди не проналази пут до гласних жица. Загрцнут чекам Мару и чашу воде, гдје је до сад? Могао сам и промијенити свијешћу, а  ње још увијек нема, инат и нестрпљење замијени брига, да се њој није шта...? е то би био баксуз и малер. Не, то не смије тако, ипак сам ја претплаћен на малере и несреће, а њој сам ја такав довољно малер за цијели живот. Ево је коначно, воду и не гледам, сада ми и не треба. Битно ми је да је она ту и да гледам у њене смирене очи. Богу хвала на њој, само он је могао одредити и послати ми анђела чувара са толико стрпљења. Није изгледа ни тај првобитни рај био неко посебно и идилично мјесто, више као бјекство и суочавање са страховима, касније би адреналин и потреба да уљепшавамо ствари уз стари добри заборав оставиле неку љепшу успомену. Рано сам почео да пишем дневник, или дневнике. Од неких сам сам одустајао и почињао нови, а неки би просто завршили испод кревета, и били изгубљени и за мене и читав свијет. Касније бих листајући га пронашао и по нешто вриједно помена, макар тога тренутка. А да га препишем у онај актуелни није било могућности. Немам навику да стављам датум или неку напомену па би и тај лист био сувишан гдје год да га ставим. зато сада имам неколико таквих нераспоређених страна из некога дневника. Зовем га туђим, изгубљеним или промашеним. Е сада да ли може и лични дневник потпуно неважне особе промашити тему? ко ће то знати?