Била једном једна

 

Сјећам се једном, почињу овако многе приче које сам још као дијете чуо. Чак и уџбеници често понове сличну фразу, „врхунац“ је доживјела од до. Ту би по књигама прича завршавала, а у причама савременика била допуњена по неким романсираним додатком, којем тачност није била ни намјера ни обавеза. Живот какав познајемо, почесто допунимо понеком бојом, или утиском, лакше је тако. Лакше него га доживјети без емоције, таксативно и уз чињенице. Људи смо, рекао би по неко. Тачно је и то, и сам се таквоме погледу на свијет приклањам. Опет не толико да неке ствари не видим.

  На здравим темељима ничу здраве куће, које и послије много времена пркосе и уживају у бату корака по својим подовима. Имам утисак да је нешто слично и са државама, неке буду постављене на путу као наша, па је свако мало „шофери“ са великим камионима без кочница продрмају и и претворе у прашину. Неке, они који праве државе поставе богу иза ногу, па их заборави и бог и људи. А неке настану и на лажима, малим или великим. Није важно колике су, мислим лажи. Биле мале или велике свеједно су лажи, и лош темељ за било шта а камоли за дом људи  „државу“. Оне и нестану како су настале, дјелују витално и лијепо. Са све заставама и љутим орловима на кокардама(грбовима), а онда се када се то најмање очекује расплину и остане послије њих чудан вакум. Некоме и недостају, али их и он брзо заборави. Људима који су у томе нестанку остали без дома и некога драгога остаје јад и туга док год живе. Судбина је то, или нешто тужно чему ја одговарајући назив не знам. Због тога ћу прећутати тај дио, и због поштовања и саосјећања која имам према онима који су некога или нешто изгубили.За државу која нестаје или је у фази брисања са карте немам осјећај емпатије или било каквога жаљења, била па је нема, крај приче. Ето била је једном једна, а лијепа и напредна које више нема. Јели тако хтио бог или неко мањи или већи то вам ја не знам. Знам да тамо гдје је некада била још причају бајке о временима када је ту постојала велика које више нема.