Рат

 Сви смо помало прогнозери, углавном неуспјешни. У своје име се бар могу заклети. Ови дани доносе неке нове теме, на жалост тешке и бруталне. Појединци и неке групе на то што се дешава заиста не утичу и нијесу битни. А бога ми ни неке „државе“, што због својих слабости, а подоста што и на великој карти не представљају баш ништа. Наравно да то не искључује право да се све коментарише и да му се да свој суд. И опет да поновим са својим правом на грешку и погрешно виђење, на крају крајева не кошта ништа. Цијена моје или туђе грешке у прогнози је саавршено неважна, осим мени наравно. Па да у томе мору прогноза чујете још једну, ни тачнију ни погрешнију од хиљада сличних. 

 Наиме у конфликту искрслом између једног, назваћемо га Џоа и другога нека овај пут буде Аљоша, сви мјеримо километре, „јунаштво“, као да је у таквоме сукобу важна даљина, и као да јунаштво може да се мјери килограмима и центиметрима. На замишљену вагу пристигли су и на тасове се наваљују „килотони“, махови бројеви. Моторизоване и самоходне насупрот оних вучених топова и хаубица. Оштрина ријечи и изјава, и тасови оптерећени свима потребним и непотребним „теговима“ тјерају сказаљку час лијево час десно. Ако неки калибар зафали да би једна страна претегла, ваде се лична искуства и појачава позиција „аргумената“. А рат поштујући само своју и себи познату филозофију убија, руши и кида. Углавном је он некада давно започео, када његови учесници највјероватније нијесу били ни рођени. На неки начин је тај сукоб био набијен енергијом и опруга сабијена. Требало је само неко вријеме да се опруга довољно ослободи и хаос креће. Прво на првој борбеној линији гине истина, и једној и другој страни само би у наступајућим данима сметала. Људскост и повезаност су бар до сада биле друга жртва. Поштење, фер плеј и „чојство и јунаштво“, како ми волимо да кажемо баш ни до сада није красило ратове и борбе. Човјеков инстинкт животиње да преживи и психолошка припрема да то шта ради има сврху и логику је обавезни задатак оних који брину о „моралу“. А о „моралу“ у рату могло би се говорити, мени бар те двије ствари не иду руку под руку. Сада све може започети и за посматраче и учеснике. Бруталне одмазде су храна за оне који се колебају и оклијевају. Обрве се спусте на очи, периферни вид замути а карта или „гоогле“ приказ појави испред некога савременога „Наполеона“. Полуистине из историје, и допола научене лекције из географије, већ се јасно види правац и ток битке и сукоба.

  На жалост, није тако и то не због мене или некога другога разлога, људи су иначе као јединке супротстављени једни другима, и појединачно и колективно. Планови су чисто математички, и баве се само бројевима. Психолошки билтен је ту само да да потребан темпо и динамику. Ако вам се учини да је нешто застало, варка је. И притисак који гура људе на неки поступак није ту без разлога, чак ни музика без јасно дефинисаних пауза и тренутака тишине између тонова не би могла бити музика већ једноличан тон. И сада оно за завршетак мојега виђења, а даће бог и да Џо и Аљоша буду сличне среће. Све оно што треба да се деси било би „хуманије“ да се деси што прије, и да живот крене даље. Рату је мјесто у књигама и у историји. А наш овоземаљски живот је један, грехота је свакога угаженог цвијета а не човјека. Можда се могло без ове моје „анализе“, једноставно нијесам одолио.