Ћуприја Преко Савјести

 Мостови обично повезују двије обале и људе, разне људе и разне обичаје. Сусретну се често на обалама и мосту и вјере различите и војске. сви полажу право на њега и свима је подједнако драг и неопходан. Код нас се мосту увијек давала митска величина и значај, колико су слова само надахнути умови потрошили описујући онај чувени на Дрини, или Жепи, па чувени на ријеци Квај. Ругали су се ти исти мостови и онима који су их обожавали и градили, тихо и без галаме. Негдје далеко од нас можда постоје и неки други али ови наши примили су нешто и од својих обала и ријека. Свједоци су и наших неуспјеха, отрова и покварености. Познају нас вјероватно боље од наших родитеља и пријатеља. По нашем односу према њима може се и човјек анализирати и добити прилично добра слика. Ова кратка измишљена успомена заиста се овако или слично десила, а мост је само камени споменик о једноме времену и једном лудилу. Лудило као и свака болест, заслужије разумијевање и његу, ово лудило нема ту привилегију. Није од бога и није усамљено и појединцу дато, нажалост је колективно и организовано. 

  Мученик испред њега отеже, раније би му пријало јутрос не. Преломио је синоћ, све што треба да се деси уз божије допуштење нека буде што прије. Сада га овај јадник успорава, није му до динамике, него га страх себе и новог преиспитивања. Сјети се давно у некоме другоме животу држао је под руку Љубицу и ишао код зубара. Једино су га њене модре очи спречавале да побјегне, ех да је Љубица сада, прокле себе шта му је пало на памет. Дако се бар она из збјега некако спасила, а он би да је обрете ту гдје глава пада за подигнут поглед. Пих какав сам, и њу бих опет упетљао у ово прљаво коло лажи издаја и смрти. Око њих су млади голобради момци у новим руским и енглеским униформама са звијездама на капама. Помисли како су лијепи и насмијани, зар ови могу убијати? Ипак су ово дјеца. Један од њих притрча постаријем човјеку који је храмао испред њега неколико мјеста повуче га за ревер и завали у каљугу на путу. Стадоше, кикот између оних са звијездама. Удари га једанпут цокулом у главу, мајку ти јебем издајничку викну па му оковом пушке здроби главу. Замириса на великој влази крв и измет, загрцну се и покуша да окрене главу. Ваљда је некоме иза попустила петља. Они са звијездама се нашалише са „издајничким“јунаштвом. Онај обриса кундак и као покајнички се обрати никоме одређено, учинило ми се да је Стеван сељак мој а није, никада га нијесам волио био је вјечита реакција, а и овај је  вјероватно издајник као и Стеван. Мање стоке за другове напријед.

Закорачи преко трупла у блато али га неко гурну и ногом нагази на смрскану главу. Од ужаса паде преко па се копрцајући да устане сав окупа у крви и блату. Сузе су текле и грцање, пробијао се онако удешен кроз масу а сви су му правили мјеста. Устукну када видје мост, узбурка се страст за бјекством и страх, митраљеска гнијезда скоро свуда на крајевима омањег платоа. Маса се укочи и усталаса, пуцњи почеше од позади и понеки јаук. То пуцају у ваздух, прокамени неко. Остали га прекорно погледаше, спорадични пуцњи се наставише али маса и даље одби да се покрене. Пиштаљка запара мокар ваздух и први мираљесци окренуше цијеви ка маси. Колико су рафали трајали не зна, свуда око њега су лешеви људи са којима је корачао недјељама. Пита се како је жив, нешто га лупа по нози па спусти поглед, дјевојка скоро дјевојчица. Нема пола лица које је однио метак, мртва је или ће то бити кроз минут држи га за ногавицу и ритмично вуче. Устрављен повуче ногу а дјевојка зарони лицем у дубоку бару. Повраћао је стојећи, тако се и онесвијестио. Дође себи док су га двојица мученика вукла за ноге ивици клисуре, оте им се и скочи. Зграби руку некога од убијених и поче да вуче ка ивици клисуре. Полако се на прилаз мосту навлачила тешка магла и ноћ. Док су безличне фигуре у нереду лежале у блату и крви измијешане са мртвима, на мосту је група оних са звијездама пјевала своје пјесме о слободи правди и поштењу. Неки од њих започе неку предратну сјетну пјесму о удаљености од куће и дјевојке. Скамењен последњим даном и ужасом без гласа је пјевао мајци. Тек му је зора показала читав ужас, покушао је да се прибере али без успјеха. Читава недјеља је била понављање тога истога дана. Тек пред неком боровом шумом напусти их киша и пјесма оних веселих омладинаца. Киша му је била мање тешка. Пјесма га је сјекла као кама, бољела га је суровост тих младића и дјевојака. По њиховом нагласку препознаје одакле су, уплаши га глас дјевојке у новој енглеској униформи и са капом завученом испод нараменице. Лијепа је као са слике, није је видио никада у животу а све му је на њој познато. И начин на који се смије, и тај ред бљештаво бијелих зуба. И говор му је истовремено необично близак, и неподношљив. Радо, позваше је по имену, он се спусти крај бора у дубоку маховину. Радмила је то, када је почео рат имала је петнаестак година. Братанична му је, ћерка његовога брата од стрица, био је до рата жандарм негдје у Славонији. Прави се да је не посматра, сада више не сумња у то, она је. Радмила са списком иде и прозива, насмијано прозове и прстом покаже изабраном да се прикључи групи коју воде на друго мјесто. Нема је пола сата, па се опет појави једнако весела и насмијана. Ех да сам среће да и мене прозове, полако се на лактовима придиже да крене са новом групом, успут би јој објаснио ко је. Није он неки тамо краљев војник, четник или нешто друго,  него покупили га рођаци са њима. Не схвата да је за насмијане са звијездама кривица већ давно потврђена, да је крив и осуђен онога трена када је крштен, све што је долазило касније није могло ублажити пресуду. Вратио се у завичај послије бјекства са Космета, породицу није видио дуго. Негдје су у Крагујевцу или Краљеву, ваљда су живи. Научио је да о Љубици и дјеци не размишља, полудио би. Неко га повуче назад, стани будало видиш да воде на губилиште, ђе ћеш? Врати се и непријатељски гледа очи сакривене испод шаторског крила. Радо би га ударио, али га послуша. Радмила одведе нову групу и тај дан се не врати. Празна мјеста у боровима допуни нова колона, усамљени пуцњи и рафали одлијегали су неколико километара даље. Каква се то борба води ево десет дана? Мислио је да је то изговорио у себи, али га глас испод шаторског крила опет опомену. Не аветај, то воде наше на ликвидацију. Она лијепа је главна, скојевка и крвник гори од њемаца и усташа. Однекуда је из твојега крша, изгледа сте тамо сви мало звркнути у главу. Немогуће да је тако, проциједи. Увијек је била добро дијете и отац јој исто. Колико памтим сви смо вољели да га видимо, а ова мала не може бити таква како ти кажеш, нема јој по коме доћи. Причом се кријепи, упита сакривеног како зна одакле је, и како све то што прича зна или просто бунца. Знам зато што сам већ био овдје, и ова твоја роћака је мене и још неколицину већ једанпут прозвала и повела богу на истину. Побјегао сам, али бјежећи опет допадох неких милосрдних. Сада ме спашава само то што сам мртав, а боље би ти било да и ти умреш, лакше би побјегао. Миња га гледа и на последње ријечи се искрено насмија, ја га слушам а он луд. Е богами није он него ја. Два дана су прозивали и водили неки други, кажу млађи могу код њих у бригаду.

  Отац тјера сина да устане и иде, он се брани и не би да се одвоји од оца. Разговор слушају и они са звијездама, један од њих лагано из футроле извади пиштољ и са пола метра пуца младићу у главу. Јаук оца док у крилу држи синову главу, образи су још топли. Ајде мили мој, у бригаду ајде.... Уплакан  устаде узе руку убице са пиштољем и повуче ка себи. Мукли пуцањ и нестварни осмјех на лицу убице. Још једна породица нестаде за трен. Далеко негдје на згаришту у неким далеким брдима гром поцијепа најљепши калем јабуке. Низ омањи насип слива се крв и упија у земљу, жедна је никада се не напила.