Прва

   

 

 

Физиономија заблуде, нијесам баш сигуран да то може да се каже на такав начин. Покушаћу, не ради било чега осим да некој својој неодређеној мисли дам некакав облик, почетак или крај. Тако бих учинио себи велику услугу. Није мало догађаја, људи или појава које ме с времена на вријеме уведу у лавиринт битних или не битних ствари. Излаз нађем, касније се покаже или у погрешноме ставу или ријечи коју изговорим. Некада у таквоме стању донесем свој закључак, онолико помјерен да ме буде стид. Највише због лаковјерности и незрелости. Дивим се ономе ко без устезања стоји од почетка до краја при својем суду. Дар је то, и велики морам да признам. А данас је тај таленат обдарио многе од нас, лако им је. Увијек у праву и увијек са оне боље стране. Ја сам од оних колебљивих, других.

 Полуотворених уста и исколачених очију, будаласто зурим око себе. Никада ми није јасно, ма колико се трудио да продрем до сржи. Нијесам ја од те среће, шта да радим. Вјежбаћу ја ту моју немоћ, само докле питам се. А нека мене, ја толико нијесам ни важан. Осим себи, наравно. Нијесам био што се каже нарочито бистар ни раније, остао сам доследан себи ево до сиједе главе и дубоких бора.  Милован мој друг није, другачији је у старту. Оштар и прецизан, дубоко неначитан и врхунски необразован а пријек и паметан. Одсијече по војнички на прву, неће се он повући ни за длаку. Који аргументи? Сам господ његову неће промијенити ни за мало слово. Обдарен снагом, љепотом и памећу како сам каже, а ко би му смио противрјечити. Често смо нас двојица заједно, најбољи пријатељи. Шетамо по некад, саслушам све што ми каже. Моје је само да тему започнем а онда ми он разјасни све. Растјера те моје магле и сумње, насмије ми се пријатељски на те моје обмане и само обмане и настави даље. Хвала му од срца, бољега ја од њега не тражим. Реално и не заслужујем, добро ме оваквога он онакав и подноси. А ево неко вријеме нема мени Милована, не јавља се. Звао бих га телефоном,  а срамота ме. Замисли да га добијем, па ме он сасијече тиме да је заузет. Одговор који ми је испред очију све вријеме а он ми га мора нацртати. Фали ми и он и његово мишљење, па се ево словима играм не бих ли некако скарабуџио  нешто сувисло и са карактером. ... Још један мјесец ево мину а њега ниоткуд, како ћу не знам. Добро Миловане, када си тако ријешио нека ти буде. Хвалићеш ми, знам то, али исто знам да те видјети нећу док ти тако не одлучиш. Заблуде, обијајте се о неку другу главу, мала је ова и тијесна за вас и мене. Угасићу потребу да мислим и само ћу лагано напријед. Помислиће неко да ћу залутати и изгубити се. Без бриге соколе, немогуће је залутати ако нигдје нијеси ни кренуо. Ако циља немаш, како ћеш га мимоићи.  Без циља у животу вала и можеш, али без страсти да буде како ти хоћеш е то вала не можеш.

  Звао ме Милован, нијесам се јављао. Па ваљда зна да сам у послу. Којем питаш? Довољно важноме да времена немам. За Милована? Ма не соколе, за било кога. Разлога има доста, нејважнији је по мени, Ја. Сада сам себи ја и Ја и Милован. Нико ми баш не треба, но нека он, не треба мени ни његов нити било чији суд или мишљење. Кажу спортисти да је тренинг чудо, потписујем овога часа и облачим нови дрес. Ма не спортски него онај животни. Ствар је у приступу, ако га промијените ваше је царство земаљско. За оно друго царсто мислим да нијесам компетентан да коментаришем.