О ВРИЈЕДНОСТИМА

 

 

 

 

 

 

 

 

Времена једнако добра и лоша, ни почему посебна у неким ширим и објективнијим посматрањима. Јединствена само посматрачима са кратким памћењем и прекомјерним доживљајем виђенога и доживљенога. Једино њим и онима са посебним мисијама. Посебнима у смислу остваривања неких ''виших'', ''племенитијих'' циљева. Да су у основи циљеви сами по себи добри и посвећени добробити човјека и друштва наивно је и на трен помислити. Ради се ипак о нечему другачијем и опаснијем. Рекао би неко да се ради о земљи и људима за које се неко брине и да му је стало до њих. До њиховог присуства и вриједности које његује. Није то случај, никада није ни био. Сплет околности и значења, у реалноме времену неухватљив и неразумљив. Протоком времена и догађаја, уочава се смисао и намјера.

Смјењивали се вјекови, изазови се моножили и комликовали. Некадашње империје у борби за битне дјелове попуштале на ободима и периферијама. И тиме некадашња гранична подручја или препуштала другоме или правила са њима неке ''егзибиције''. Из таквих егзибиција, не замјерите на изразу, многе данашње Европске државе изашле су као ''независне'' и ''посебне''. Са успоменом на постојећу или не постојећу славу и традиције некадашњих, средњовјековних или ранијих царстава. Стварним или измишљеним, небитно. Народним јединством очуваним стољећима, опет небитно. Небитно је, јер пропагандна машина на пуноме гасу учини то стварним као ''деда мраза'' и ''кока колу''. Тако је и ''кока кола'' за већину анкетираних и обрађених неизоставни дио светога писма. Са измишљотинама и глупостима не би био проблем, појаве се тумачи рецимо ''Евроатлантских'' вриједности. Ја ћу набројати, бар оне које су мени упечатљиве, неке вјероватно и погрешно. Исправите ме без устезања. Почећу негдје са средине, о ''интервенционизму'', негдје о Шпанији тридесетих година. Поништавање регуларних избора, дуготрајан и крвав рат и деценијска фашистичка диктатура. Немојте ме исправити да Франко није био фашиста. Да наставим са романтичном Италијанском монархијом и Дучеом, наравно са ослобођањем Етиопије, Грчке, Албаније а о нама ћу прећутати. Шта рећи о Њемачком милитаризму, нечему што се подразумијева. Са круном Аустријског или Њемачког цара. О центрима цивилизација која данас посјећујете као туристи и сликате се испред њих. За вашу информацију иза тих лијепих фасада су планирани покољи и концетрациони логори. Геноциди и пљачке. Не заваравајте се, и данас имају и исту функцију и сврху. Шта то ја могу рећи о Бакингемској палати и дому лордова. Шта? Да би описало ужас и страдање невјероватних размјера. Колонијални ратови, робови и ланци, крваве канџе око читаве планете. Једва пет вјекова. Не могу се одбранити а да не поменем један скорији догађај. Један од наших тумача и промотера је одајући последњу пошту њиховој преминулој краљици изјавио следеће: ''Да ће младим нараштајима код нас покојница и њена дјела бити инспирација и примјер у животу''??? Размишљао сам о томе данима. Једино што ми је пало на памет је то да човјек или има неку тешку болест или је настран. Да наставимо даље, мајка Европске културе, Француска и њени походи ободом средоземља, крвави бајонет и јуриш безмало до Урала. Атомске пробе на свакоме острвцету у Пацифику, ''лијепа'' Вијетнамска, Алжирска или Мароканска кампања.

Ови други ''мали'' бастиони владавине права, мали су географски, али се жустрином и суровошћу не могу гледати као мали. Велики су и велика су зла која су чинили. Наравно без мишићавог силеџије не иде, ту је. Памучна поља на југу, брижан однос према старосједиоцима, Никарагва, Панама, Либија, Ирак и Иран, Тајван и Вијетнам, Авганистан и Југославија. Косово и Украјина. Можда је само мени лицемјерно да се они буне против атомских бомби и тепих бомбардовања. Послије Београда и Подгорице у прошломе и Дрездена и Нагасакија паламудити о демократији и људским правима. Евроатлантски пут и вриједности које баштини је највећа иронија која је постојала. Могу чиста срца у своје име пожељети да се те њихове вриједности остваре у домовима њихових пријатеља.